Zvonko Trifunović

Zvonko šta nam možete reći o samom početku bavljenja alpinizmom?

Najpre sam se upisao u PSD Crni Vrh Bor 1979 godine. Uglavnom smo boravili po planinama po Srbiji tada, gde smo pešačili i obilazili planine. Već 1981. sam počeo da se sa starijim alpinistima penjem. Uveli su me u to Aleksandar Vajdinger i Zvonko Golik. Sećam se kada mi je prišao 1984. Borko Gajić i upitao me: „Da li hoćeš da budeš čovek?“. Kada sam odgovorio potvrdno, Borko mi je saopštio da ima Zimski tečaj-alpinistički.

Meni su putovanja bila jako zanimljiva. Jedino sam ja otišao od mojih drugara u alpinizam, ostali su otišli u skijaše. Završio sam zimski tečaj, i još pre završenog letnjeg, Saša, Borko i ja idemo na Grosglokner (3798 m) najviši vrh Austrije. Sa nepunih 15 godina izašao sam Grosglokner. Do tada je to bio najveći uspeh za Bor i Istočnu Srbiju. Išli smo na pripreme za Kilimandžaro. Posle Grosgloknera, popeli smo se na Triglav (2864 m) i Monte Rosu (4634 m). Žao mi je što me na samom Kilimandžaru (5895 m) uhvatila visinska bolest i da nema fotografija ne bih ni znao da smo izašli na sam vrh. Nakon toga dolaze godina rata u bivšoj Jugoslaviji, pa nije bilo puno aktivnosti. 1996 godine na takmičenju u sportskom penjanju, nisam bio naročito pripremljen, ali sam osvojio drugo mesto, što ljudi nisu očekivali tada.

Slede međutim nove aktivnosti i između ostalog i otvaranje kluba?

Sa prijateljima sam 1999. godine otvorio klub „Rock & Ice“. Organizovali smo prvi „Mountin bike“ na području grada Bora i sela u Opštini Bor. Došlo je 78 takmičara sa teritorija širom bivše Jugoslavije. 2003. godine smo otišli na Mon Blan (4807 m). Uspešno smo se popeli na Mon Blan. Naredne godine organizovana je prva srpsko-hrvatska ekspedicija. To je jako lepa tura bila i izašli smo na Grosglokner, Triglav, Mon Blan. Novine su tada objavljile članke pod nazivom „Srbi i Hrvati na istom užetu“.

Ja i Sale smo krenuli naredne godine putem Amerike, cilj je prevashodni bio da se popnemo na El Kapitan. U pitanju je izuzetno nezgodna stena i tada nismo bili spremni za takav poduhvat. Bilo je teško penjati se na stene i raditi u isto vreme tamo. Vratio sam se u Srbiju, penjali smo se po nekim planinama u Srbiji, a 2006. je najuspešnija godina. Moj prijatelj Hoze iz Subotice, kome sam inače bio u komisiji dok je polagao za alpinistu, pozvao me je da učestvujem u ekspediciji Ama Dablam na Himalajima (6812 m). Žena mi je bila trudna i tada se očekivao porođaj, ali uz njen pristanak nisam želeo da propustim tu veliku priliku. Otišli smo na jedan od najtežih vrhova. Jedina želja mi je ostala da popnem Cero Tore u Južnoj Americi.

Osećaj je bio fenomenalan. Tada sam prvi put osetio neku energiju. Jak osećaj je tamo, tako da sam imao i želju čak da ostanem tamo. Ali, naravno da imam ovde porodicu, tako da sam se vratio. Ovde su ljudi drčni za pare, brz je život, a tamo je zaista drugačije. Otišao bih ponovo, ali je mnogo skuplje otići tamo nego recimo u Ameriku. Himalaji su zaista specifični. Nisam znao da se tamo može videti onoliko mnogo zvezda. Nema nikakvog svetla bukvalno, pa se sve zvezde na nebu vide izuzetno jasno. Sledeće godine 2007 otišao sam kod mog prijatelja Saleta u SAD, i avanturistički smo kamionom prešli SAD uzduž i popreko. Bila je to moja želja. Prošle godine smo ronili na Vest Palm Biču, snimali smo veliku ražu, neke barakude. Obišli smo Tenesi, neke pećine. Biće uskoro gotov film. Ja i Sale smo nakon toga otišli na stenu Red Rok i penjali se tamo.

Da li bilo nekih padova i povreda?

Bilo je i padova. Jednom sam pao na leđa, osetio sam da mi se sve „nabilo“ u grlu. Kako sam borac, želeo sam da ustanem i da nastavim, ali sam ispljuvao krv i morao ipak u bolnicu. Ispalo je da sam samo polomio rebro.

Da li je bilo i lavina?

85’ na Triglavu da. Golik Zvonko je stao ispred nas, nabio cepin i pukla je odjednom velika linija, od gore istog momenta velika ploča je krenula da klizi. Nismo odmah ni shvatili šta se dešava. Na tečaju se uči da se pliva uz lavinu, ali smatram da je to moguće kada ti kreneš zajedno sa lavinom. Međutim, kada je u pitanju da lavina ide prema tebi, teško tu ima spasa, jer sam jak vazduh vas najpre dobro protrese, a onda tek i sama lavina. Jedan dom u Sloveniji je upravo srušen od samog tog pritiska vazduha a ne same lavine.

1988. ja i Sale na Triglavu, prvi put nas je zatrpalo. Saleta je lavina bacila i zatrpala, ali sam ga zadržao. Mene je zatrpalo ali ne mnogo. Sreća nije bilo velike količine na nas, jer je većina snega otišla od stene. Tri dana nismo mogli da siđemo od lavine, pa smo samo na čokoladi i mleku živeli, to smo jedino imali.

Ali pored samih padova i lavina, bilo je još nezgodnih situacija?

Ništa mi se nije desilo toliko dramatično u vezi povreda u alpinizmu. Tu se zna da ipak ukoliko se poštuju pravila, ne može doći do nezgode. Ali sam zato dok sam igrao fudbal i odbojku, povredio nogu i polomio rebro. Na sportovima sa loptom ne vodiš toliko računa, ali se dese takve stvari. Na mom sportu nemaš mnogo prava na grešku. Ko greši ne prolazi dobro. Na Himalajima do krajnje visine nalazi se mnogo leševa. Skupo je spuštanje tela, pa se mnogo njih samo pomeri i pokrije na stranu.

Na Himalajima kada smo se vraćali sa vrha, Hoze i ostali su se zbrzali, a ja sam polako silazio, pošto volim da slikam. Ali desilo se da me je uhvatio mrak, pa sam promašio stazu i zalutao. Bilo je vedro nebo. Samo sam se okrenuo u jednom trenutku i shvatio šta se dešava, kada sam primetio da ne vidim nigde Ama Dablam. Nisam imao vodu, a nema teže situacije od te. Počeo sam da kašljem, to je sve bilo jako opasno.

Kada smo ronili, pokvario mi se regulator pa je teže bilo disanje. Hteo sam da se izdignem i da odem do površine, napumpao sam „lajf džeket“ (jakna koja se koristi za ronjenje) i krenuo ka vrhu. Međutim, hteo sam da se uhvatim za njega, ali sam nehotice njemu skinuo masku. On je bio tada u velikom problemu i jako sam se uplašio za njega. Napumpao je i on „lajf džeket“ i nekako isplivao. Nije mogao da gleda od pritiska vode, bio je to veliki izazov i baš sam se zabrinuo tada za njega.

U jednoj pećini desilo mi se tokom ronjenja da ostanem bez lampe u mrklom mraku. Blaga panika me je uhvatila, situacija nije bila prijatna. Čoveku u tim situacijama treba hladna glava. Jako sam se odgurnuo i video zeleno malo, što je bio izlaz. Kada padaš nemaš vremena da razmisliš, ali su jako komplikovanije bile ove situacije, poput situacije kada sam zalutao na Himalijima ili ove kada sam ostao bez lampe u pećini. Neke situacije u pećini su tako lepe pa poželiš da ostaneš tu. Jedna dvorana koja je sva crveno-svetlucava izgledala je neverovatno lepo, kao kada bi čovek stao u neki kristal. Vredi biti deo tih situacija i momenata.

Reci te nam nešto o „Rock and Ice“ klubu i opremi koju poseduje

Nemamo mnogo članova, osam je članova koji imaju našu cenjenu karticu (spelologija, alpinizam, paraglajding, ronjenje, mountin bike, triatlon i spasilačka služba). Imamo dosta ljubitelja. Svaki naš član mora da bude donator organa. Klub poseduje 5 glajdera, jedan ronilački komplet, opremu za penjanje, za spelologiju, za stenu, za sneg, jedan veliki desantni čamac.

Osećate kivnost prema vlastima u Boru?

Da. Žao mi je što vlast u Boru nikada nije umela da me iskoristi. Bio sam kod gradonačelnika grada Stoktona u SAD-u. Čovek je pokazao veliku želju da uđe u saradnju sa Borom, kasnije i sestrimljenje. Objasnio sam da je Bor rudarski grad, ali da ima i puno drugih potencijala. Želja je bila da bude razmena srednjoškolaca, da se napravi raznovrsna saradnja. Čovek je oduševljen i želeo da dođe. Naravno napomenuo je da mu treba zvanični poziv. Bio sam u Opštini, apelovao, ali čovek nikada nije dobio poziv…

Tamo sam imao i razgovore sa ljudima koji se brinu o Mustanzima. Na hektar zemlje idu osam mustanga. Ljudi su hteli da mustange ustupe našem gradu bez problema, jedino da platimo taj transport njih. Predložio sam u našoj Opštini da bi mogli da iskoristimo i to, i da na recimo Dubašnici imamo mustange. Retko lepa slika. Ali ispao sam samo ismejan.

Bor je grad koji je za mene izuzetna destinacija. Pećine, planine, jezera.. Ne koristimo sve te mogućnosti. Ne asfaltiramo puteve, ne gradimo sportske terene, ne prezentujemo svoja bogatsva. Sve nam je Bog dao, ali ne koristimo ni malo. Jako sam kivan na svu tu nesposobnost i manjak želje za boljim kod ljudi koji vode Bor.

O porodici

Moja supruga Ljubica Francišković je bila vicešampion stare Jugoslavije u brzom penjanju. Ona je iz Subotice, a upoznali smo se na Durmitoru 1987. godine, a 1991. smo počeli da živimo zajedno. Zna da leti, roni takođe. Imam troje dece, ćerku Milicu i sinove Damjana i Luku.

Lična Karta
Datum rođenja: 15. 09. 1969
Mesto rođenja: Bor, Srbija
Mesto boravka: Bor, Srbija