Žika Stanić je muzički urednik Radia Bor, koji je trenutno i samo privremeno, ugašen. Rođen je pre šezdeset i kusur godina, ali još uvek dete u duši. Prima me u svoju kancelariju, koja kao neki čuvar uspomena može mnogo da vam kaže. U njoj je uredno smešteno preko trideset hiljada nosača zvuka – ploča, diskova i kaseta, tu su razna pisma, diplome, nagrade, slike njega i njegove porodice. Na zidu je zakačen kalendar, da ga podseti da vreme teče.
Pošto je gospodin Žika pričljiv i uvek raspoložen, bilo je lako razgovarati sa njim. Sada, kada se setim tog vrućeg avgustovskog dana, uviđam da nismo mnogo pričali, već da mi je za tu priliku spremio jedan monolog o svom zanimljivom životu. Prekidala sam ga samo da bih mu postavila pokoje pitanje. Pre nego što bi odgovorio, zagledao bi se u jednu tačku i ćutao nekoliko sekundi. Oči bi mu se zasijale, a gledajući u njih skoro da sam mogla da otputujem u te davne šezdesete i sedamdesete i posmatram njegov žitov iz prvih redova.
Žika Stanić je rođen u Boru u Šistekovoj 24. Išao je u osnovnu školu Vuk Karadžić. Nakon prvog razreda osnovne, upisuje nižu muzičku školu „Miodrag Vasiljević“.
„Imao sam bezbrično detinjstvo, prekrasno, bez mnogo stresova, sa mnogo radosti i divnih dečijih trenutaka. Živelo se iskreno kao što pokušavam da živim i danas. Ono što sam delio sa drugovima iz detinjstva, delim i danas. Svi zajedno se iskreno nadamo da ćemo mladima ovog grada utrti put za boljitak. Mlade treba čuvati, negovati i usmeravati najvažnijim ciljevima u životu. Moj pokojni deda je bio amater, ali dobar muzičar. Pored njega, da počnem da se bavim muzikom, uticali su još neki faktori. Stanovao sam blizu muzičke škole, slušao sam prebiranje po raznim instrumentima, a divni, mladi pedagozi su imali sluha da sa mnom i drugom decom vredno rade i stvore dobre profesionalce.
U početnom periodu, s obzirom da je grad Bor sa 26 nacija bio mnogonacionalni, bilo je pedagaoga za osnovno muzičko obrazovanje iz mnogih gradova širom Evrope. Moj prvi nastavnik za violinu bio je vojni muzičar, Andra Nikolić, koji je ubrzo otišao u penziju. Nastavak učenja sviranja violine produžavam kod vrsnog muzičara, čehoslovaka, Aronošt Hela. Maja 1963. godine učestvovao sam na festivalu muzičkih škola Srbije u Nišu. Dobio sam samo pohvalnicu, ali ću taj dan pamtiti do kraja svog života, kao dan kada sam prelomio da je muzika nešto čime želim da se bavim do kraja života. Kao dete, podjednako sam voleo da se bavim i raznim sportovima. Ljubav prema sportu se tanano razvijala i negovala u mladima grada Bora na velikom dečijem odmaralištu „Savača“. Od 1958. godine, od kada objekat postoji, deca grada su boravila tamo 20 do 40 dana tokom letnjeg raspusta. Tu smo imali sve oblike fizičke kulture i upražnjavali smo sve sportove- od fizičkog do šaha. Sve sam probao, a i danas lepo igram šah.“
Žika je bio stipendista grada Bora i nakon završene srednje muzičke škole zapošljava se u osnovnoj školi Petar Radovanović u Zlotu. Ipak, tamo nije radio.
„U međuvremenu mi se ukazala prilika, pa sam se zaposlio u nižoj muzičkoj školi u Boru. Nakon dve godine radnog iskustva, odlazim u Skoplje gde upisujem muzičku akademiju. Opet je prošlo dve godine i ja sam se vratio u školu Miodrag Vasiljević. Obaveza vojnog roka me sustiže 1974. Sledeća godina je bila važna za karijeru, jer mi se tada ukazuje prilika da konkurišem za radno mesto muzičkog urednika u tadašnjoj kući Štampa, radio i Film. I danas sam tu. Zbog nedostatka kadra u prosveti, jedno vreme sam predavao violinu u Boru i Majdampeku, a od 1997.godine sam radio u Gimnaziji Bora Stanković u Boru kao nastavnik muzičke teorije.“
Priseća se Bora kada je bio, kako kaže, fin gradić, kada je razvojem rudarstva i metalurgije dobio sve atribute uspešnog i bogatog grada. Sve je to trajalo do kraja XX veka.
„Kada sam bio mlad, voleo sam da čitam sve srpske književnike, a najviše dela Branka Ćopića i Desanke Maksimović. Ne mogu a da takvog poznavaoca muzike ne pitam, šta ovih dana najčešće sluča. Objašnjava mi da se njegov muzički ukus, u odnosu protekle godine, nije promenio.
Slušam klasičnu muziku, ali moram da napomenem da mi se mnogo sviđa i da je jako lepo što se neguje izvorna i starogradska muzika. One pesme koju mladi slušaju, po prirodi stvari, za mene su daleke. Veći kritičari kažu da je ona kratkog veka i samim tim je i manje vredna. Volim muziku koja večno traje.“
Dok priča, gospodin Žika nalazi jednu od njegovih omiljenih pesama i pušta je. Slušali smo pesmu „Bang, bang“ Đorđa Marijanovića, ćutali i prisećali se naših prvih ljubavi. Kada se završila, pomalo setno je počeo da priča o toj devojčici.
„Prvi put sam se zaljubio u prvom razredu osnovne škole. Nije tu bilo ničeg, bili smo mali i bilo mi je dovoljno da budem u njenoj blizini. Prva ozbiljna ljubav mi se dogodila u srednjoj školi. Čovek dok postoji treba da se zaljubljuje, jer to osećanje sa sobom nosi jake životne emocije koje ispunjavaju i čine ljude dobrim. Ako se predam, idem do kraja, a mogu da se zaljubim svakog trenutka.“
Iz ljubavi sa svojom suprugom dobio je sina. „Prema sinu Milošu, najvećem blagu u mom životu, ophodim se sa visokom odgovornošću. Rođen je februara 1984.godine i studira medicinu. Išao je u nižu muzičku školu i završio kao prosečan učenik, a muziku voli i danas. Ipak, kod njega je prevladala ljubav prema biologiji i prirodnim naukama. Izuzetno se posveto medicinskoj nauci i svi iz bližeg okruženja očekuju da postane lekar.“
Posao muzičkog urednika radia i muzički festivali, odveli su ga na mnoga mesta u Srbiji i Evropi. „Festavali su čudo, institucija, gde mora da se svaki talenat u oblasti muzike vrednuje na najvišem nivou. Bio sam na svim festivalima širom bivše Jugoslavije, a najbitnije iskustvo nosim sa susreta sela opštine Bor. “
Gospodin Žika je član pevačke grupe kulturno- umetničkog društva Bor. Seća se svih zanimljivosti koje je doživeo na svojim putovanjima, ali će mu u sećanju posebno ostati bratimljenje Bora i francuskog gradića Krezo. Tada je grupa pevača iz Bora dobila zadatak da nauči 3 pesmice na francuskom i izvede ih pred 1500 ljudi. I dan danas se seća pesama kao i ogromnog aplauza koji su, nakon izvođenja, dobili. Za uspeh koji su postigli, nagrađeni su produženim boravkom u Francuskoj.
Dugogodišnje festivalsko iskustvo dovoljan je razlog organizatorima da ga pozivaju da bude član žirija na različitim festivalima. Baš dok smo razgovarali, dobio je ponudu da da svoj doprinos festivalu u Bučju. Dogovara se, pristaje, pa mi objašnjava.
„Festival u Bučju neguje jedan specifičan, nov način istražujivanja muzičkih amatera. Takmičenje u sviranju na listu je sve popularnije u našim krajevima. Isto tako, na tim takmičenjima uvek se oduševim sasvim malom decom koja sviraju na instrumentima koje mladi počinju da zaboravljaju.“
Problemi oko dobijanja frekfencije, uticali su da Radio Bor pravi višemesečnu pauzu u emitovanju, koja će se, kako se svi zaposleni nadaju, uskoro prekinuti. Nekada je ovaj radio, čiji je Žika Stanić urednik, imala je veoma zapažene rezultate među stanicama u bivšoj Jugoslaviji.
„Svake godine, 13. januara, lokalne stanice koje su postojale u tom trenutku bile su obavezne da vode svoje kandidate na takmičenje za prvi glas Srbije. Čest je slučaj da su pobednici upravo bili iz Bora. Gospodin Žika mi napominje da je od 1968. godine je član muzičke omladine YU (SR). Do 2002. godine, odnosno do kada je ova organizacija postojala, deca iz Bora, koju sam ja pripremao, imala su itekako zapažene rezultate na kvizovima iz oblasti muzike.“
Od mnogobrojnih poslova koje je obavljao, najviše ga ispunjava pedagoški. Voli deci i voli da radi sa njima. „Da bi se bavili profesorskim poslom, nije potrebno samo završiti školu. Bez velike ljubavi prema deci kojoj pomažete da lako i lepo pobede instrument, nema ništa. Pored visoke stručnosti, potrebno je znati kako otkriti prave talente. Na silu, kroz nekakve prečice, ništa se ne postiže. Najvažnije je naučiti budućeg muzičara da miluje instrument, samo je tada uspeh zagaranotvan.“
Naravno, suvišno je i spominjati koliko gospodin Žika i u sedmoj deceniji ima obaveza.
„To mora da bude tako, ako radiš posao koji voliš“, objašnjava on. „Porodica jeste mnogo trpela, ali je živ kontakt sa ljudima u mom poslu izuzetno važan. Da bi opstao, čovek mora da bude radoznao i uporan.“