U Boru je živeo do 26. godine.
– Rođen sam 4. decembra 1973. godine, u Boru. Tu sam završio i osnovnu školu koja se tada zvala 29. novembar, a danas – Sveti Sava. Živelo se bezbrižnije. Provodili smo vreme potpuno drugačije u odnosu na to kako danas mladi žive. Nakon osnovne, upisao sam srednju Ekonomsko-trgovinsku školu. Već kad sam bio treća ili četvrta godina počeo je rat, a sa njim i sve negativne stvari koje on nosi. Ali period pre početka rata pamtim kao veoma lep.
Kada ste, zvanično, počeli da se bavite muzikom?
– Mislim da sam u VI razredu kupio gitaru i do dana današnjeg se nisam odvajao od nje. Nikad nisam pohađao Muzičku školu. Nije mi bilo potrebno mnogo vremena da naučim da sviram gitaru, ali morao sam mnogo da vežbam, da se posvetim. Bavio sam se muzikom iz hobija, pa je to tek kasnije preraslo u posao. Tokom srednje škole su počele i prve svirke i moje bavljenje muzikom. Osnovao sam bend sa prijateljima iz detinjstva, koji se zvao Na Ma Tha. Čak smo i uradili demo snimak za četiri pesme u tadašnjem studiju „Kasper“ kod pokojnog čika Luisa. Svirali smo uglavnom po gradu, a mislim da smo prvi put nastupali ispred Teatra. Nastupili smo i na jednom festivalu sa desetak-petnaest autorskih bendova, koliko ih je tada bilo u Boru. Uporedo sa tim bendom sam napravio bend sa Aleksandrom Stojkovićem koji se zvao Projekat. Kasnije nam se pridružio Predrag Marković Peđa, a bend je promenio naziv u Goribor.
Kako je nastao Goribor, najpoznatiji borski bend?
– Ljudi koji su se nalazili u bendu Na Ma Tha su polako prestajali da se bave muzikom, a ja sam nastavio sa Aleksandrom dok on nije otišao za London 1992. godine. Godinu nakon toga sam ja otišao u vojsku i vratio sam se 1994. Gluvario sam do aprila 1996. kada sam se zaposlio, najpre u hotelu Jezero, a zatim u Sportskom centru gde sam radio do 2000. godine. Pošto je Aleksandar došao iz Londona 1996. godine, od tada smo, uporedo sa poslom, radili demo snimke i tako su nastale prve pesme Goribora. U to vreme je bilo teško organizovati svirke van Bora, ali, bez obzira na to, mi smo sve vreme snimali svoje pesme. Ostatak priče o bendu mislim da svi znaju.
Ipak, Ljubić početkom 2000. napušta Bor.
– Mislim da je to bio najsiromašniji period. Ja sam morao da odem jer više nisam imao šta da tražim u Boru. Prvo sam otišao u Crnu Goru na godinu dana. Tamo sam prošao tri puta gore nego u Boru. Onda sam se vratio u rodni grad na nekoliko meseci, ali sam posle toga otišao u Grčku. Odatle se nisam vraćao sigurno četiri-pet godina. Usput sam upoznao sadašnju ženu Anu i tako sam došao u Niš, pošto je ona ovde živela. Od tada, praktično, više nisam mrdao iz Niša, ako izuzmemo putovanja sa Goriborom.
Kakav je sada status benda?
– Trenutno, Goribor nije koncertno aktivan. Poslednja svirka je bila pre jedne godine u Sarajevu. Svi se mi i dalje bavimo muzikom, ali ne nastupamo zajedno.
Kako ističe Ljubić, posvetio se radu sa decom.
– Profesor Bojan Bojković i ja radimo na nekom osnovnom muzičkom obrazovanju dece. Imamo polaznike koje učimo kako se radi sa bendom, učimo ih teoriju, bluz, džez. Deca imaju od osam pa do 15-16 godina i trenutno sam preokupiran time. Pravimo radionice i po drugim gradovima i okupljamo decu željnu znanja. I dalje volontiram u ovom poslu i želimo da tu decu stavimo na pravi put, ukratko rečeno.
Koliko su deca zainteresovana za bluz i džez?
– Upravo u tome i jeste stvar, mi im namećemo te stvari. Mnoga deca sa osam-devet godina nemaju predstavu o tome šta je bluz, džez, kakvi su koreni, kad je nastalo sve to i onda to upravo i radimo sa njima, kroz pesmu. Na poslednjoj radionici deca su „odlepila“ na pesmu „Hey Joe“ od Džimija Hendriksa. Radimo džez standarde poput „Autumn leaves“, pesme Boba Dilana, čak i korene američke folk muzike i ko zagrize – zagrize. Ima dece sa kojom uvek radimo čas više zato što su željni znanja i dobro napreduju. Dete ne zna ko je Bob Dilan, ali kroz pesmu i kroz neko predavanje i učenje o tome, takva vrsta muzike može da mu se dopadne.
Kako kaže, vrlo malo vremena posvećuje autorskom radu.
– Iako profesor Bojković i ja stalno komponujemo neke stvari, više smo se sad „bacili“ na sviranje i proučavanje muzike sa decom. Radim i radionice na Nišvilu, odnosno ja sam koordinator radionica na ovom festivalu. Radionice okupljaju kako polaznike muzičkih škola i akademija, tako i samouke muzičare. Predavači su muzičari poznati širom sveta, a uvek ima i mnogo zainteresovanih. Kao koordinator radim sedam godina. Što se tiče autorskog rada ja sam tu na nekom „stend baju“. Trenutno nemam bend sa kojim sviram aktivno, ali nastupam kao gost kad me neko pozove.
Koliko pratite borske bendove i muzičare?
– Pratim, kad sam u Boru. Ako sam u gradu kad se održava neka svirka, uvek odslušam i ispratim šta se tu dešava. Međutim, i dalje nema autorskih bendova, bar ja trenutno ne znam ni za jedan. U principu ne volim da slušam bendove koji se bave „kaverima“ odnosno obradama. Ja od muzičara i benda volim da čujem njihov, autentičan izraz. Moram da priznam da u poslednje vreme slabo slušam stvari koje se dešavaju u našoj državi: od vesti do tog prodavanja magle, pa ne slušam ni te bendove. Ta neka scena koja mi se dopada postoji u regionu, ali ne bih izdvajao nijedan bend. Ništa se novo nije pojavilo što bi me zainteresovalo, a ovo staro već znam i to se sve reciklira.
Koji muzički pravac Vam je omiljen?
– Slušam svašta, ja sam kao kanta za smeće. U poslednje vreme slušam džez, kako privatno tako i sa decom sa kojom radimo. Uglavnom, kad slušam muziku kod kuće, slušam ploče. Trudim se da slušam vinile, one koje sam kupovao kao klinac. Neke ploče preslušavam po nekoliko puta. Ploča je kao knjiga, sam taj čin puštanja ploča, preslušavanja. Čini mi se da je mp3 format uništio slušanje. Pustiš prvu pesmu, pa ako nemaš vremena brzo prebaciš na drugu. Kod ploče nije tako, tu si svoj na svome. Otvoriš, pročitaš, vidiš šta je na omotu, ko je svirao, pustiš, odslušaš. Tako se neguje kultura slušanja. Naravno, moram da skidam mp3 formate zato što volim da čujem sve novo što se snimi.
Da li ste u kontaktu sa prijateljima iz Bora?
– Naravno. Ja sam, dok su mi roditelji bili živi, dolazio u Bor skoro svakog meseca. Sad ne dolazim tako često. Ipak, družim se sa istim ljudima sa kojima sam se družio i kao klinac. Svi su oni, hvala bogu, živi i zdravi. To je ta ista ekipa.
U kakvom je stanju Bor danas, u poređenju sa vremenom kad ste ga napustili?
– Ovo što se desilo sa našim rodnim gradom je prilično dobro. Dobro znam kako je bilo kad sam odlazio iz Bora, a kako je sad. Bitno je da grad nije opustošen, da se radi nešto. Radilo se na hotelu, kao i na objektima koji su nekako „potonuli“ u poslednjih desetak godina. Grad je sređen i čini mi se da ima finu budućnost. Iako nije sve idealno, više se bojim šta će se događati u Nišu narednih godina, nego što se bojim za Bor. S obzirom na situaciju, možda se i vratimo u Bor, sve je moguće. Za sada smo u Nišu, a ja sam srećan tamo gde su mi srećna deca.
Koliko Vašu decu zanima muzika?
– Imam dvoje dece, ćerku Saru od osam godina i sina Petra koji ima dve. Sara pokazuje sklonost ka muzici, možda zato što odrasta u takvoj porodici. Petar je još mali, videćemo za nekoliko godina. Sara peva i skroz je uključena u ovo što ja radim i interesuje je sve to. Voli slikarstvo, voli da peva, voli životinje… To je sasvim dovoljno za sada.
*Fotografije su deo privatne arhive Željka Ljubića