Tanja Ćirov

Rođena je 26. februara 1981. godine u Boru. Košarkom je počela da se bavi u ŽKK „Bor“, da bi zatim 1998. godine prešla u Niš. Tamo je veoma uspešno nastupala za dva Niška kluba „Student“ i „Gimnazijalac“. Prvi inostrani angažman desio se 2003. godine kada je potpisala za izraelski Makabi, a nakon toga je nastupala u Makedoniji, Bugarskoj i poslednjih godina u Italiji. Osvojila je neke klupske titule, ali je ponosan vlasnik i mnogobrojnih individualnih priznanja. Od 2007. godine nastupa za reprezentaciju Bugarske.

Tanja, najpre nam recite nešto o samom početku Vaše karijere i nastupima u srpskim klubovima?

Imala sam 12 godina kada sam počela da se bavim košarkom. Jednog dana 1993. godine moj prvi trener Boban Zlatković došao je u moju Osnovnu školu „3. Oktobar“ na čas fizičkog vaspitanja i pozvao učenike da dođu da treniraju košarku. Otišla sam i taj prvi trening mi je bio dovoljan da zavolim košarku. Prvi dvokorak me je naučio Alan Tošić koji je u to vreme igrao za KK Bor, ali je ujedno bio i demostrator na našim treninzima.

Košarkaška lopta je meni postala najbolji i nerazdvojni prijatelj. Moj prvi klub je bio ŽKK „Bor“.Volela sam da igram za Bor i jedne godine sam igrala za čak 3 selekcije u klubu (za pionirke, kadetkinje i juniorke). Ubrzo sam počela da igram i za seniorski tim Bora a zatim sam dobila i poziv za kadetsku reprezentaciju Srbije, pošto sam bila najbolji strelac Kadetske lige. Bor nije imao uslova da nas sve zadrži, pa sam sa 16 godina otisla u Niš, gde sam nastavila školu i upisala fakultet. Tamo sam odigrala 6 sezona, po tri u dresu „Studenta“ i „Gimnazijalca“. Možda je i ranije trebalo da odem iz Niša, ali sam veoma volela školu i fakultet, tako da mi je ipak drago što sam toliko sezona provela u Nišu. Srpska Prva liga je bila jedna od jačih u to vreme. Ali mnogo igračica ubrzo je shvatilo da je bolje da igraju u inostranstvu jer je profesionalizam tamo na mnogo većem nivou nego u Srbiji. Među njima sam bila i ja.

Posle domaće, ostvarili ste i uspešnu inostranu karijeru. Ređali ste uspehe, osvajali i titule…

Te godine kad sam ja odlazila u inostranstvo mislim da je puno devojaka otišlo iz domaćeg šampionata, jer su ljudi u Srbiji počeli neozbiljno da shvataju žensku košarku. Meni je bilo jako teško kad sam prvi put napustila domaću ligu i otišla u Izrael u tim Makabi Ramat Čen.

Nekako je uvek taj početak težak, ali, srećom, sa mnom u ekipi bila je i devojka iz Banja Luke i sve mi je bilo mnogo lakše uz nju. Tek kad odeš „preko“, shvatiš šta je u stvari profesionalizam. Moraš da budeš najbolji i kada ti je najteže, kada ti nije dan, jer si stranac i od tebe uvek mnogo očekuju. Mnogo sam proputovala, videla „čarobna“ mesta i upoznala sjajne ljude. Uz to, naučila sam još 3 jezika i stekla ogromno iskustvo, a kao osoba se nisam puno promenila. Mada, primam kritike zbog toga, pogotovo od sadašnjeg trenera koji mi govori da ne voli što sam mnogo skromna i što sam tako dobra osoba.

Nastupali ste u Srbiji, Makedoniji, Izraelu, Bugarskoj i Italiji. Možete li napraviti neko poređenje između tih država u vezi sa košarkom, ali i samim kvalitetom života u tim zemljama?

Izrael je Amerika u malom. Živi se jako brzim tempom. U Izraelu nije baš kao što se prikazuje na TV. U Tel Avivu je isto kao i u bilo kojem drugom evropskom gradu i nema rata, sukoba i takvih stvari. Kod njih mi se svidelo što su se uvek držali svojih ljudi i uvek se međusobno podržavaju. Sa druge strane, nije mi se dopalo tamo jer smo malo trenirali, a ja sam bila jako mlad igrač, željna napredovanja i usavršavanja. Zato sam već posle 2 meseca prihvatila ponudu ekipe Kimika iz Makedonije. U Makedoniji mi je baš bilo lepo jer sam igrala sa igračicama sa kojima sam igrala i u Nišu. Makedonci su slični nama i vole nas, Srbe. Mi smo živele na Ohridskom jezeru, gde je priroda predivna. Tamo sam odigrala 2 sezone i u drugoj mi  je trener bila Stojna Vangeloska, reprezentativka Jugoslavije, koja je bila proglašena za najboljeg plejmejkera na Svetskom prvenstvu u Seulu 1988.

Odlučila sam se, zatim, da prihvatim ponudu CSKA iz Sofije. Moji baka i deka su iz okoline Pirota i uvek su govorili bugarski jezik. Familijarno imamo i neke korene odande jer se prezivamo Ćirov, pa sam dobro poznavala njihov mentalitet. Sofija je jedan od najlepših gradova u kojima sam živela. Žao mi je što sam igrala samo jednu sezonu tamo.U Sofiji se živi mnogo opuštenije nego kod nas.

Što se košarke tiče, profesionalizam je na najvišem nivou u klubu CSKA u Sofiji, jer muški klub CSKA ima dugu tradiciju, a ženski klub je te sezone oformljen, nakon 20 godina. Sve vezano za klub i nas igračice je te sezone bilo spektakularno. Bilo je neverovatno igrati pred 5.000 ljudi koji uzvikuju vaše ime. Upoznala sam i predsednika Prvanova koji je navijao za nas. Srce mi je ostalo u tom klubu, i dan danas navijam za CSKA iako ženski klub ne postoji više. Sa tim klubom sam te sezone osvojila 3 trofeja, a odigrale smo čak 58 utakmica.

Sada sam u Prioliju, u Italiji, gde želim i da završim svoju karijeru. Priolo je provincija Sirakuze i jako me podseća na Dubrovnik. Ljudi su tamo jako prijatni i brzo su me prihvatili. Što se tiče same lige, italijanska je najjača u kojoj sam igrala. Svi klubovi su jako kvalitetni, a u ligi je i nekoliko najboljih igračica koje su došle iz ženske NBA lige. Ove sezone iza nas, osvojile smo 5. mesto i dobro smo igrale, ali se nadam da ćemo sledeće biti još bolje.

Recite nam nešto više o Vašim najvećim uspesima. Koje priznanje Vam je najdraže?

Sa CSKA sam osvojila 3 titule – Jadransku ligu, nacionalni šampionat i nacionalni kup i to su mi najdraže titule. Individualno imam priznanje kao MVP Kupa Bugarske. Ove poslednje sezone koja je za nama, bila sam deveti strelac italijanske lige, a našla sam se i u drugoj najboljoj petorci lige.

Na nekoliko utakmica ove sezone sam proglašavana za najbolju stranu igračicu. Ove sezone je izašao i intervju sa mnom u italijanskom „Super Basketu“, a posebno mi je drago što u mojoj ličnoj karti piše da sam počela da treniram u Boru.

I Pored Vaše želje da nastupate za reprezentaciju Srbije, ljudi iz KSS-a pokazali su se veoma neodgovornim i nisu Vas pozivali u reprezentaciju. Odlučili ste se potom da obučete dres Bugarske?

Dve sezone pre nego što sam otišla u inostrantsvo, bila sam proglašena za MVP najjače domaće lige. Tada me nisu pozvali u reprezentaciju, iskreno ne znam zašto. Nisam se opterećivala mnogo time, jer sam period tokom leta koristila za učenje. Te sezone, kada sam bila u CSKA Sofiji, trebalo je da ostanem, po ugovoru, još dve sezone u tom timu. CSKA je naredne sezone trebalo da igra Evroligu, pa me je trener kluba koji je ujedno vodio i reprezentaciju, pitao da li bih uzela bugarski pasoš i počela da igram za tu reprezentaciju.

CSKA je prestao da postoji, ali sam ja tamo nastavila da igram za reprezentaciju. Mnogo mi je lakše da igram u Italiji sa bugarskim pasošem, jer nastupam kao „komunitarac“. Međutim, pre dve godine mi je bilo jako teško jer smo u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo igrale u Nišu protiv Srbije. Šest godina sam igrala u toj hali za klubove iz Niša, a nakon pet godina sam se vratila tamo da bih igrala protiv Srbije. Iako mi nije bilo lako, svi u bugarskoj reprezentaciji su bili zadovoljni kako sam odigrala i govorili su da sam igrala kao prava Bugarka.

Borska košarka, i ženska i muška je na najnižim granama u istoriji. Kakvo je Vaše mišljenje u vezi sa tim?

Kao igrač moraš iz sezone u sezonu da budeš sve bolji da bi napredovao u karijeri. Moraš da imaš kontinuitet i moraš stalno da se „nadograđuješ“, iako nije uvek sve idealno. Mislim da to važi i za ljude koji se bave košarkom u Boru. Mislim da se u Boru dugo zadržavaju neki ljudi koji godinama ne doprinose napretku košarke i sporta. Godinama se negde u juniorskim selekcijama gube talentovana deca, u trenutku kada su spremna da pređu u prvi tim. Najvažniji faktor uspeha je rad, a društvo mora sve to da podržava. Previše se gleda ka materijalnoj strani, a kada sam ja bila u mlađim kategorijama nikada nisam razmišljala o tome da igram košarku zbog para. Imamo krizu i u klubovima i samom gradu, ali ne sme se biti previše pesimističan i kritičan. Bor mora da iskoristi svoje uslove, pošto ima fantastičnu halu.

Mora da se uloži u sport, ali i da se bude strpljiv u isčekivanju rezultata. Sigurna sam da bi svako u Boru bio srećan da vikendom može da ide u sportski centar i da bodri svoj Bor protiv klubova kao što su Partizan i Crvena zvezda. Ne sme u Boru glavni događaj mladima da bude izlazak u grad vikendom.

Da, Borani su pali u sportu, ali moraju da smognu snage i da ustanu, te krenu iz početka u uspehe. Posebno mi je žao za sunovrat ženske košarke u Boru. Prosto ne znam kako da odgovorim strancima na pitanje kako stoji klub u kojem sam počela karijeru. Ja na sve to gledam sa igračke strane i znam da u Boru ima puno igrača i igračica koje mogu da podignu kvalitet i ostvare mnogo bolje rezultate od onih koji su sada. Oni jesu u Boru, ali nisu angažovani u svom gradu i klubu, nažalost.

Gde sebe vidite u budućnosti nakon završetka igračke karijere? Gde planirate da živite?

Volela bih da jednog dana radim sa decom. Da im prenesem neka svoja znanja u školi i na terenu, i što se tiče matematike i košarke. Ako budem živela u Srbiji volela bih da to bude u Nišu. Srbiju volim i uvek mi nedostaje, tako da bih volela da se vratim tu. Ali nije isključeno ni da ostanem negde u inostranstvu da živim. Najviše volim Italiju. Ali teško je bilo šta planirati oko budućnosti, jer nekada sam život sve planira umesto nas.

Koliko redovno posećujete Bor i šta osećate prema njemu?

U Bor dolazim da vidim moje roditelje i sestru, koja je takođe košarkašica i koja je do pred kraj ove sezone nastupala za ŽKK „Bor“. Naravno, i da vidim mog psa, Raleta. Dolazim u periodima kada mi je pauza u prvenstvu. To je tokom leta kao i nekoliko dana pre dočeka Nove godine. Volim Bor jer me podseća na moje lepo detinjstvo i sve lepe stvari koje su mi se desile u tom gradu, kao i zbog toga što sam prvo košarkaško znanje upravo tamo stekla.

Recite nam nešto više o Vašoj porodici?

Mojim roditeljima uvek mnogo nedostajem. Oni su se navikli na Bor u kojem žive već 30-tak godina. Nikada mi nisu branili da sledim svoje snove i uvek su verovali u mene i moje izbore. Zahvalna sam im na tome. Pored porodice, najviše mi nedostaje mamina kuhinja. Kao što rekoh, sestra Ivana, takođe, igra košarku i već naredne sezone i ona će se oprobati u inostranstvu. Moram da pomenem i mog psa Raleta. Jeste pas, ali se ponaša kao odrastao čovek. On je nekih sedam i po godina „član“ moje porodice. Mnogo je inteligentan, a možda mu je jedna od mana što podseća po karakteru na mene (smeh).

Koliko Vam se dopada ideja o skupljanju svih poznatih Borana na jednom mestu, na sajtu BorMagazin.com?

Jako mi se sviđa. Oduševljena sam što se neko setio da nam prezentuje najpoznatije Borane, kako bismo ih bolje upoznali. Bilo u kojoj oblasti da smo uspešni, počeli smo ipak svi mi u našem Boru. Ljudi će imati prilike da malo bolje upoznaju put kojim su se „razvijali“ svi ti ljudi.

Koga predlažete za intervju?

Pošto sam košarkašica, a pre mene je i u Boru i u Nišu igrala jedna jako poznata košarkašica Sneška Gavrilović, predlažem nju za intervju.

————–
Lična Karta
Datum rođenja: 26. 02. 1981.
Mesto rođenja:  Bor, Srbija
Mesto boravka:  Priolo Gargalo, Italija

Klupska karijera:
ŽKK Bor (1993-1998), Student Niš (1998-1999), ŽKK Gimnazijalac Niš (1999-2002), Student Niš (2002-2004), Makabi Ramat Čen (Izrael, 2004), Kimiko (Makedonija, 2004-2006), CSKA Sofija (Bugarska, 2006-2007), Napoli (Italija, 2007-2008), Trogilos Priolo (2008-)

Reprezentacija:
Kadetska Srbije(1995-1997), Seniorska reprezentacija Bugarske (2007-).

Sajt trenutnog kluba
Tanja na sajtu ženske Italijanske lige
Statistika u reprezentaciji Bugarske
Statistika u klubu za prošlu sezonu