Kristijan Vukmirović

Ne postoji mnogo načina na koje možete bolje i ugodnije provesti vreme od razgovora sa zanimljivim ljudima tople majske večeri u bašti kakvog kafića. Na ugovoreni sastanak dolazim sa dva minuta zakašnjenja a moj budući sagovornik već je tamo, stavljajući mi implicitno na znanje da ceni tačnost. Retka vrlina kod muzičara.

Nakon upoznavanja i ture hladnog piva upitao sam svog sagovornika da predstavi svoj bend. A Kristijan kaže: „Bend New Deal čine Slobodan Radojković (gitara, pomoćni vokal), Goran Nikolić (gitara), Duško Spasojević (bas), Nenad Mučić (klavijature), Darko Urošević (bubnjevi) i moja malenkost kao pevač benda. Bend je počeo sa radom 2005. godine, i usput smo malo menjali sastav. Spomenuću još neke ljude koji su učestvovali u radu benda. To su Branko Kostić, Miloš Sretenović i Miodrag Jevremović.“

Kao svaki pravi novinar, iako ja to po struci nisam, potrudio sam se da malo o bendu saznam pre našeg razgovora. Ali na moje razočaranje internet nije uspeo da ponudi mnogo informacija o New Deal-u.  Prva stvar koju pretraživač izbacuje ukucavanjem ovih reči jeste američki nacionalni program ozdravljenja privrede nakon Velike ekonomske depresije za vreme Frenklina Ruzvelta. Prenosim to Kristijanu i zato ga pitam:  Odakle vam na prvom mestu ideja o ovakvom nazivu benda? Da li je povezano sa ovim što sam spomenuo?

„Pa jeste, činilo se kao dobra ideja da ovakvim nazivom označimo jedan novi početak u našoj karijeri jer je većina nas i pre toga bila aktivno muzički angažovana. New Deal, kao promena, novi početak. Mnogi ljudi znaju (verovatno oni stariji) da je pre benda New Deal postojao u Boru bend „Lizard“…“

Da, to je upravo ono o čemu želim sledeće da pričamo. Kaži nam nešto o Gušteru… Kako je on povezan sa New Deal-om?

„Povezan je tako što su sadašnji članovi New Deal-a, Slobodan, Goran i ja bili u Lizardu. Sa Lizardom smo počeli sada već davne 1994. godine i ta priča je trajala do 2000. godine. Lizard je bio autorski bend koji je svirao u jednim vrlo nezgodnim godinama, setimo se samo devedesetih i šta se sve tada izdešavalo… To su bile nezgodne godine za nas ne samo politički već i kako bih rekao, muzički, jer mi svesno i namerno nismo hteli da pratimo tadašnje moderne tokove gde je dosta bendova počelo da ubacuje elektroniku u svoju muziku. Lizard je bio veran staroj hard rok školi. Naravno, u ovakvoj zemlji uvek imamo i priču sa finansijskim problemima. To su one stvari pretpostavljam, koje su uticale na većinu bendova u Srbiji u to vreme, ne samo na nas.“

Ja se sećam da je Lizard imao i neka gostovanja na Zaječarskoj Gitarijadi. Kakvo je to bilo iskustvo?

„Jeste, u pravu si, učestvovanje na Gitarijadi nam je tada, kao i drugim ne toliko afirmisanim bendovima u Srbiji, nudilo neku šansu da predstavimo sebe i svoju muziku… Učestovali smo tri puta, 95’, 96’ i 2000-te godine u takmičarskom delu, i uvek smo bili tu negde blizu pobede, ali eto, nije bilo sreće ili nečeg drugog da zaista i pobedimo.“

Kakvo je inače tvoje mišljenje o ovoj manifestaciji danas? Zaječarska Gitarijada prtrpela je brojne izmene od tih dana, spomenimo samo probleme sa organizacijom i finansijama, promene lokacija, pokušaje nekih godina da se uvede pop muzika (a možda i nešto gore), koji su na svu sreću propali…

„Najbitnije je da Gitarijada živi i traje. Jedne godine je organizacija dobra, jedne godine je nešto lošija, ali kakva god da bude ljudi željni rok muzike dođu na tu Gitarijadu i dobro se provedu.. Treba da se poštuje tradicija rock muzike a Gitarijada je jedna od manifestacija koja ne sme da propadne.“

BorMagazin je internet časopis fokusiran na ličnosti, poznatije ličnosti iz Bora. Danas ti predstavljaš svoj bend, u budućnosti možda pozovemo još nekog iz vaših redova. Hajde sada da pričamo malo o sebi. Daj nam neke osnovne podatke.

„Rođen sam u Boru, 18. jula 1970. godine. Završio sam rudarsko-metaluršku srednju školu, a kasnije i Rudarsko-metalurški fakultet. Danas radim u TIR-u, oženjen sam i imam ćerkicu… to bi bilo ono najbitnije.“ – kroz smeh odgovara Kristijan na ovaj moj zahtev da se malo razotkrije javnosti.

Okej… šta je sa ostalim članovima benda, čime se oni bave? Pored muzike naravno…

„Pa mogu ovako da se pohvalim da u našim redovima imamo sve same stručnjake, pametne i obrazovane ljude…“ – nastavlja Kristijan u istom tonu – „imamo studenta, zaposlenog u pošti, i jednog konsultanta pri Svetskoj banci, da, da… To bi bio Duško. Kada se upoznajemo sa nekim ovako grupno, pustimo prvo Duška da izgovori tu svoju titulu, tako da ceo bend ostavi jači utisak!“ – sada se već i ja pridružujem njegovom smehu.

Ono po čemu je Kristijan zajedno sa svojim bendom poznat Boranima, ali i po drugim gradovima Srbije jeste svakako muzika. Zato ga pitam kako bi svojim rečima definisao muziku New Deal-a. Lično sam veliki fan ovog benda i mogao bi sam vrlo lako da smislim određenu definiciju i žanr, ali želim da to čujem od Kristijana. A on već ima spreman odgovor za mene.

„Vidiš… očekivao sam takvo neko pitanje pa sam malčice razmišljao o tome. Ja bih rekao da postoje tri grupe bendova: U prvu grupu spadaju paceri koji ne znaju da sviraju i koji ne uspevaju da zabave ni sebe ni publiku. Druga grupa bendova jesu oni koji su muzički potkovani, često i odlični, ali koji iz nekog razloga uspevaju da zabave samo sebe a ne i publiku. Treća grupa, a to je ona u koju se nadam da spada i naš bend, jeste retka grupa bendova koja uspeva pre svega da zabavi publiku ali i održava neki nivo i kvalitet.“

Njegov, pre svega originalan, odgovor kojim je uspeo da izbegne žanrovske klasifikacije i podele, tera me na razmišljanje. Ubrzo shvatam da je sasvim u pravu. Vrlo lako mi padaju na pamet bendovi iz svake od tri spomenutih grupacija. A svakako je u pravu što sebe svrstava u ovu treću grupu, jer publika na njihovim svirkama nikada ne ostane razočarana.

A Kristijan nastavlja – „Na našim svirkama dolaze ljudi stariji od nas, ali dolaze i klinci i svi se oni super provedu. Muzika koju svira New Deal jeste muzika koja spaja generacije. Trudimo se da ispoštujemo sve te ljude koji dođu da nas slušaju. Mi imamo tu reputaciju da nam svirke traju zaista dugo i rećiću ti jednu stvar, u Paraćinu su rekli da su ljudi posle naše svirke izlazili umorni, ne smoreni nego umorni. Srećni i umorni. Znaš ono kao kad ceo dan radiš neki posao i na kraju ga završiš kako treba, pa budeš umoran i srećan. Takav smo osećaj ulili ljudima na svirci“.

Da bi se održao kvalitet sviranja, ali bogami i da bi se stekla kondicija koju vi zaista imate, potrebno je pretpostavljam dosta vežbanja. Da li sam u pravu?

„Naravno, to je pogotovo bilo tako na početku. Tada si pod većim pritiskom i moraš da se potrudiš da to što sviraš liči na nešto. Mi sviramo poznate pesme domaćih i stranih bendova, i budimo iskreni, činjenica je da većina publike ne dolazi tu samo zbog nas, ona dolazi da čuje te slavne bendove koje mi pokušavamo da oponašamo, i za tih par sati koliko traje svirka oni žele da u nama vide i kroz našu muziku dožive kontakt sa tim bendovima. Tako da je bilo potrebno dosta vežbanja i truda, da. Naš bubnjar vodi statistiku. Mi smo za ovih pet godina postojanja odradili oko 300 svirki. Samo ove godine već imamo preko 60 svirki! Sada, ako uzmemo da je potrebno oko četiri puta više probi i vežbanja, dolazimo do jednog zaista velikog broja.“

A koji su to bendovi koji su najviše uticali na muzički stil i ukus New Deal-a? Koji su vaši muzički uzori, inspiracije, bendove čije pesme „skidate“…

„Mogu ti reći da u našem bendu svako sluša drugačiju vrstu muzike i svako je primio neke drugačije uticaje. Ona neka zajednička sredina, onaj centar oko kojeg smo se našli mogao bi recimo da bude AC/DC, Deep Purple, Iron Maiden, White Snake… Ono što meni trenutno prija jeste Acid Jazz, volim da čujem i fank muziku, a ono što bih mogao da slušam svaki dan i svaku noć jeste Azra. Recimo da su Filigranski pločnici najbolji album ikada snimljen.“

Kaži nam gde ste svirali u skorije vreme. Gde to ljudi pored Bora mogu da vas vide?

„Svirali smo evo pre par dana, u Nišu na motoskupu i u Jagodini, 21. i 22. maja. Motoskupovi su sada već postali naša standardna i česta pozornica. Sa tom pričom smo počeli pre tri godine. Rekao bih da sa bajkerima imamo jednu odličnu saradnju. To su ljudi koji su vrlo neposredni i iskreni i koji umeju da prepoznaju i cene pravu ljubav prema muzici i posvećenost. Mi smo ušli u tu jednu grupu bendova koju bajkeri vole i često zovu. Mogao bih još da kažem da na tim motoskupovima sviramo nešto „žešću“ muziku, nego što je to slučaj sa drugim svirkama, dakle trudimo se da prilagodimo repertoar svakoj prilici.“

Kako je prošla svirka u Jagodini?

„U Jagodini je tih dana bio organizovan motofest, i mi smo učestvovali drugog dana, čini mi se. U Jagodini sam primetio jednu stvar. Pojavljuje se mnogo novih ali međusobno vrlo sličnih bendova koji forsiraju hardcore. Samo po sebi ovo nije loše ali mislim da Srbija nije baš pogodno tlo za takav pravac. On ne pogađa pravi sentiment naših ljudi. Na Zapadu je drugačije priča. Oni pre svega imaju ogromnu količinu bendova i mogu da proberu kvalitet…“

Koristim ovu opasku da malo produbim priču. Kako procenjuješ stanje u rock muzici u Srbiji danas? Ili jedno konkretno pitanje: Da li misliš da ima budućnosti za rock muziku?

Kristijan ne razmišlja puno, brzo mi i samouvereno odgovara: „Ima sigurno budućnosti! Ja sam ubeđen u to. Samo, potrebno je dosta ozbiljnosti i truda. Danas bendovi nemaju cilj niti ikakvu viziju, poruku koju žele da prenesu. Većina bendova, i ovo se uglavnom odnosi na heavy metal, prvo odlazi u neke ekstremnije pravce, što mislim da je vrlo pogubno. Oni na taj način svoje muzičko neznanje, koje je prirodno i normalno na početku svake karijere maskiraju bukom, a nedostatak poruke i kvalitetnih tekstova maskiraju klišeiranim frazama na engleskom, tipa „kill, die, satan“ i slično“ – elaborira Kristijan svoju misao u polušaljivom tonu.

„Bendovi krenu sa bukom, završe sa bukom, a u sredini ništa – prazno. Ranije je na Gitarijadi propozicijama bilo zabranjeno pevanje na engleskom. Ako imaš nešto da kažeš bajo, reci to na srpskom. Po meni je to bilo sasvim ok. Vidim poslednjih godina da su se stvari promenile.“ – pomalo nostalgično nastavlja.

„Ja sam iskreno muzikom počeo da se bavim jer sam, kao i svaki drugi tinejdžer, želeo da imam više uspeha kod cura naravno. Bila je jedna cura koja mi se mnogo sviđala ali koja je bila zaljubljena u tipa koji je umeo da svira gitaru. Tada sam pomislio da je možda to ono što mi nedostaje. Vremenom sam naučio da sviram gitaru i mogu ti reći da sam bio ovako, prilično popularan u društvu…“ – još jedna tura zajedničkog smeha. „Ja sam svoje devojke odvajao na lake note i veruj m to uopšte nije loša osnova za jedno kasnije bavljenje muzikom. U svakom slučaju mnogo bolje od loženja na neke ekstremne ideje.“

Da li New Deal planira možda još jedan ozbiljan iskoran napred u karijeri? Da li razmišljate o autorskom radu?

„Za sada nemamo planove za tako nešto. Veruj mi da i ovako imamo previše svirki. To je ono što nas za sada u potpunosti zaokuplja.“

Dobro, kakvi su vam onda ovi kratkoročniji planovi? Gde svirate sledeće?

„U subotu (28. maja) smo u Paraćinu, nakon toga sviramo bivšim gimnazijalcima na desetogodišnjici mature petog juna…“

Pravim se iznenađen, iako sam savršeno dobro upoznat sa time jer sam zanimljivom igrom slučaja jedan od tih „bivših gimnazijalaca“. Još jedna prilika da čujem svoj omiljeni borski bend i već se radujem tom događaju.

„… Znam da će 1. jula biti održan moto skup na Borskom jezeru, i tu ćemo sigurno učestvovati.“ – završava Kristijan.