Jovica Jovanović

Rođen je 17. 1. 1968. u Boru. Džudom je počeo da se bavi 1977. u starom sportskom centru. Nosilac crnog pojasa 5. dan, a od veteranske organizacije crnog pojasa 6. dan. Tri puta sportista grada Bora. Svojevremeno za uspeh na jakom turniru pandan Evropskom prvenstvu džudou, dobio je kao zaslužni sportista stan od grada Bora. Od 1998. je počeo da se bavi trenerskim poslom, a od 2001. je neprikosnoveno najbolji trener u Srbiji.

O samom početku džudo karijere

Vraćajući se iz škole primetio sam kroz prozore starog sportskog centra neke čudne ljude obučene u plavim i belim uniformama. Bilo mi je jako interesantno i jednog dana sam otišao i pitao trenera da li ja mogu da se bavim ovim čudnim sportom. Kada su me pitali zašto bih se ja bavio tim sportom, rekao sam trenerima: „Zato što mi je izuzetno interesantno kako ovi mali ljudi mogu da prebace ove velike“. Taj izraz sam koristio kao dete, ali i danas koristim taj termin, jer je zaista zanimljivo kako čovek od 60 kg može da prebaci i savlada onog od 150 kg.

Brzo sam zavoleo džudo veštinu. Skoro bukvalno svi drugari iz ulice upisali su se na džudo nakon mene. Zajedno smo išli na treninge, u školu, na takmičenja. Treneri su primetili moj talenat i još nekolicine mladića, pa su se svojski potrudili da nas unapređuju džudo znanjem i da nas odvode na jaka takmičenja, na kojima smo mi bili jako uspešni osvajajući brojne medalje. Nama je jako bilo interesantno da mi iz Bora možemo da odemo na neki turnir, recimo u Ljubljani i da na njemu ne samo učestvujemo, već i pobedimo neke Mađare, Italijane ili Špance. Najzaslužniji za moj napredak u to vreme su treneri Slobodan Rakić koji mi je bio prvi trener, Ljubiša Milenković koji je mnogo učinio za moju karijeru, kasnije Senta Stojković koji je u organizacionom smislu doveo mnogo dobrih stvari za ovaj sport u Boru. Da ne zaboravim kondicionog trenera Živanović Gorana, vrsnog stručnjaka sa kojim sam postigao izuzetnu formu. Kada dođem u Bor prvo što uradim odem u salu u kojoj sam ponikao i kada uđem tamo uvek se naježim, lepe stvari krenu da mi se dešavaju.

O prvim uspesima i medaljama

Već posle prve „upecane“ medalje to bi svakom od nas džudista davalo dodatan podstrek za bavljenje ovim sportom i napredovanjem. Tokom perioda dečaštva, od 77’ do 82’ godine, ne postoji takmičenje na kojem sam učestvovao a sa koga se ja nisam vratio sa nekom medaljom. Mnogo osvojenih medalja na državnim prvenstvima. Od kadetskog uzrasta sam počeo još ozbiljnije da se bavim time. Bio sam državni prvak, bronzani na Balkanu 1986. Tada sam bio spreman da odem na školovanje u Novi Sad, ali na insistiranje tadašnjeg predsednika Džudo kluba Bor pokojnog gospodina Gerzića, ostao sam u Boru, gde su mi obećani svi potrebni uslovi za ratvoj jednog profesionalnog sportiste. Vratio sam poverenje rezultatima. Bio sam 6 puta državni prvak Srbije i stalni član reprezentacije od 1988 godine.

O ugovoru sa Jugobankom iz Maja 1992. vrednom 700.000 dinara

Ugovor se odnosio na moj četvorogodišnji Olimpijski plan i program. Stručni savet Džudo kluba Bor došao je do zaključka da je potrebno uložiti neki novac, kako bi se rezultatski vratilo. Tada je došlo do ugovora sa Jugobankom, oni su sve ispoštovali, novac je legao na račun Džudo kluba Bor, a meni je omogućeno da nastupam na turnirima širom Evrope koji se boduju za Olimpijske igre. Nažalost, tamnija strana toga, je da se to dešavalo u periodu od 1992. do 1996. godine kada je naša zemlja bila pod sankcijama. Tako je nama takmičarima bilo omogućeno da nastupamo samo na Istoku, jer u Zapadnim zemljama nismo bili prihvatani. Išli smo na turnire kao „Indipendent Judo Association“ i nismo nosili obeležja svoje zemlje.

Godine 1992. nisu nas pustili da učestvujemo na Mediteranskim igrama u Monpeljeu, kao i na Svetskom prvenstvu 1993. u Hamiltonu u Kanadi. Novac je bio uložen, naporno sam treniran, ali nismo mogli da ostvarimo zacrtani cilj. Nisam otišao na Olimpijske igre i dan danas osećam veliku žal zbog toga. Od 1996. moj život odlazi drugim tokom, moja karijera počinje u tom nekom trenerskom pravcu. Da sam otišao 1993. u Hamilton, možda se više ne bih ni vraćao u Srbiju, s obzirom kako je loše stanje tada bilo u zemlji. Ipak nikako se ne kajem i da mi se ponudi ponovo prilika ovaj život bi živeo na isti način, uz male „tehničke“ izmene.

Trenerski posao, šef stručnog štaba i prvi trener

Sa Milicionarom a kasnije Žandarmerijom (isti klub) imam 7 uzastopnih titula prvaka države. Tamo sam od 2002.

Radio sam sa Marom Kovačević. Vrhunska sportistkinja sa kojom smo ispoštovali olimpijski program. Bila je 3 na Svetskom prvenstvu i 3 na Evropskom prvenstvu. Sa Božović Obrenom 3 mesto na Svetskom studenskom. Mnogi moji takmičari prvaci Balkana, države nebrojano puta. Svake godine moje ekipe uzimaju po 6,7 zlatnih medalja na državnom prvenstvu, a uz to mnogo srebrnih i bronzanih. Takođe godinama smo jako uspešni bili na Balkanskim i Evropskim prvenstvima. Imao sam i prvaka Evrope. Okosnicu sjajne neprikosnovene ekipe Džudo kluba Žandarmerija u kojo sam radio kao trener su činili Slaviša Pejčić, Jožef Detari, Srđan Vujičić, Vladimir Vučković, Obren Božović, Milosav Jocović, Dano Pantić, Andrija Đurišić, Branko Papović itd. Ekipa koja je pobeđivala na svim kontinentima.

Bor i džudo

Mnogo talentovane dece ima iz Bora koja dolaze kasnije u klubove iz Beograda ili Novog Sada. Milana Miljković, Goran Miljković, Aleksandar Miljković, Stevan Stojanović, Marija Mijailović, Mia Smiljković, Maša Smiljković, Milan Miljković, Mirela Salijević. Džudo školu borsku na neki način ja još uvek držim. Stevan Stojanović vojni akademac prvak države do 73 kg, takođe vežba kod mene, inače član Partizana. Imaju sada neke probleme finansijske u Džudom klubu Bor, ali naša džudo škola iz Bora je prepoznativa. Mala zamerka od mene bila je što su se jedno vreme razdvojili na 3,4 kluba, što me je malo vređalo. Sada su se opet fuzionisali, ali ta džudo škola i dalje iznedruje mnogo talenata. Svi ti treneri, Senta Stojković, Slobodan Rakić, Ljubiša Todorović, Valentina Tasov, Boban Živković, Dragoljub Nejkov rade i radili su izuzetno dobro sam tom decom. Kasnije kada upisuju škole ili fakultete u Beogradu, vidi se na treninzima taj prethodni kvalitetan rad sa njima u Boru. Pohvalio bi i to što se u Boru radi i Sambo osim džudoa sa decom, posebno u ženskoj konkurenciji, što je važno za napredovanje tih takmičara.

O trenutnom anganžmanu u džudou

U poslednje vreme nemam mnogo vremena zbog službe da se bavim trenerskim poslom, ali kada god držim trening i gde god, Borani svrate kod mene. Nisam više ni trener u u reprezentaciji ni u klubu, samo tu i tamo pomognem kao stručni konsultant. Često međutim održim koji seminar ili boravim kao trener na nekom kampu. U budućnosti planiram da otvorim klub i Boranima će kao i do sada biti uvek otvorena vrata. Moj sin studira DIF i ako Bog da kada ga završi, vodićemo zajedno klub. U prvom planu bi mi u tom klubu bila džudo veština, a tek potom džudo sport.

O reprezentaciji

Postoje neki kontakti i neke ideje da bih ja u skorijoj budućnosti mogao da se vratim u reprezentaciju, kroz trenerski posao. Ideja je da bih mogao da budem na neki način predvodnik nekolicini talentovanih mladih trenera. Moguće je da dođe do realizacije toga, ukoliko uskladim sa obavezama na poslu. Inače mi smo i dalje na Balkanu negde na nivou finala, među prve dve reprezentacije da tako kažem. Od onih sankcija zaista mi u džudou ne možemo da se povratimo.

Do kadetskog uzrasta mi i u muškoj i u ženskoj konkurenciji imamo ekipe dečaka i devojčica koje mogu u sam vrh Evrope. Ali, do seniorskog uzrasta negde gubimo taj korak. Nažalost nismo ni u stanju da te mlade takmičare šaljemo po raznim kampovima širom Evrope, Azije, Amerike kako bi se usavršavali. Pre svega moramo razviti u svim klubovima sistem rada takav, da se vežbaju sve veštine srodne džudou, kako bi se napredovalo. Sambo, rvanje, džiudžica.. Da sve to svedu u džudo. U džudou postoji jedna jedina federacija, za razliku od karatea ili boksa. Tako da bi neko bio vrhunski džudista odnosno vrhunski džudokan potrebno je da bude dobar atletičar, dizač tegova, gimnastičar, baletan, džudista sa svim srodnim veštinama. Veština je mnogo lepa ali kada dođemo do sporta to je sasvim nešto drugo i zahteva mnogo toga.

Džudo postaje širom Sveta bazičan sport. Od džudoa krenu mnogi, koji kasnije postanu sjajni fudbaleri, rukometaši itd. Ljudi ne znaju da je recimo francuska fudbalska legenda Mišel Platini bio prvak Francuske u džudou i nosilac crnog pojasa, da je i bugarski fudbaler Hristo Stoičkov bio sjajan džudista, sa crnim pojasom takođe. Mi u Boru imamo primer odličnog džudiste i sjajnog takmičara Aleksandra Miljkovića koji je danas izuzetno perspektivan fudbaler Partizana. On je osvajao puno medalja u džudou. Džudo je način života, a ne samo sport ili veština.

O Porodici

Oženjen sam i imam troje dece. Sin je na prvoj godini fakulteta, ćerka treći razred srednje škole i najmlađi sin upisuje prvu godinu srednje škole. Supruga je zaposlena u sekretarijatu škole. Živimo u skladnoj porodičnoj atmosferi. Svi smo pomalo u sportu. Oba sina treniraju džudo, stariji u klubu Žandarmerija a mlađi u Omladinskom Džudo klubu Beograd. Ćerka se pak bavi plesom.

O Boru

Bor je moj grad, kojeg volim i u koji rado dolazim. Pogotovu volim letnji period, naročito boravak na Borskom jezeru. Za Jezero me vežu najlepši dani detinjstva i mladosti. Ja često posećujem jezera, ali mislim da je malo njih u Srbiji imaju takav „duh“ kao što ima Borsko Jezero. Nigde ne vidim takvu energiju kao na Borskom Jezeru. Beogradska Ada recimo ne može ni približno da mi zameni Borsko Jezero.

O svom poslu

Ja sam u zaposlen u Ministarstvu Unutrašnjih Poslova-upravi za obezbeđenje, gde sam se negde od 2005. „kanalisao“ na samostalan rad u službi, bukvalno radim sam. Najviše sam zadužen za obuku specijalnih jedinica. Recimo više sam vezan za pripremu ljudi koji se bave obezbeđenjem. Sa njima radim SFO (specijalno fizičko obrazovanje) i OFO (opšte fizičko obrazovanje). Volim svoj posao i radim upravo ono što volim. Ne oduzima mi puno vremena, i kad tad stignem da odem u koju dvoranu i za svoju dušu odradim koji trening. Pored džudoa bavim se i Džiudžicom, slobodnim rvanjem i raznim ostalim veštinama neophodnim za rad u službi.

O BorMagazinu

Veoma mi se dopada projekat BorMagazin. Imali smo često utisak mi uspešni sportisti, kada dođemo do Bora da se možda malo osećamo zaboravljenim. Ali, eto neko se setio i nas. Inače sam ranije govorio da bi Televizija Bor mogla da ima emisiju sličnu emisiji „Balkanskom ulicom“ RTS-a u kojoj bi svojih „5 minuta“ dobile poznate ličnosti grada Bora.

Lična Karta
Datum rođenja: 17. 01. 1968
Mesto rođenja: Bor, Srbija
Mesto boravka: Beograd, Srbija
Klupska karijera:
DžK Bor (pozajmice DžK Niš, DžK Rakovica) (1977-1999), DžK Milicionar (Žandarmerija) 1999-2002
Reprezentacija:
Srbije(1986-2000)
Trenerska karijera:
Milicionar (Žandarmerija) 1999-2006, Selektor reprezentacije (2002-2006), Partizan Beograd – stručni konsultant (2007-)

Najveći uspesi:

Prvak Jugoslavije u pionirskoj konkurenciji dva puta, u konkurenciji mladih nada dva puta, u juniorskoj tri puta i seniorskoj 4 puta. Bronzana medalja na Balkanskom prvenstvu u Rumuniji. Vicešampion Balkana, dvostruki policijski šampion Balkana, 14 godina reprezentativac. Kao trener sa Žandarmerijom učestvovao u Kupu Evropskih Šampiona, a sa tim klubom bio 7 puta uzastopni šampion države. Jednu titulu prvaka osvojio i sa Rekordom iz Rakovice. Ima 5 zlatnih medalja na ekipnim prvenstvima tadašne SCG. Selektor reprezentacije 4 godine. Nosilac nacionalnog priznanja za sport od 2006.