Koliko dugo ste živeli u Boru?
– Rođena sam 22. februara 1985. godine u Boru, ali sam detinjstvo, zapravo, provela u Brestovcu, selu pored Bora. Odrastanje na selu je poput bajke, puno izazova, slobode, aktivnosti. Tu sam završila i Osnovnu školu „Stanoje Miljković“, kao Vukovac. To je bila mala škola sa dobrim učiteljima. Bor mi je tada izgledao kao čaroban, svetleći grad. Često sam boravila kod babe i dede u naselju „Sunce „. Sećam se neumornog igranja na ogradama uz stepenište oko zgrada. Često su me vodili na koncerte, korzo, bazene, ali i na razna druga dešavanja. Tada je još postojao zoološki vrt u Brestovačkoj banji i sve u vezi sa Borom je, čini mi se, bilo živo i veoma lepo organizovano.
Iako je želela da studira medicinu, zbog različitih okolnosti morala je da bira drugačiji put.
– Nakon osnovne, upisala sam srednju Medicinsku školu u Zaječaru. To je bila škola u kojoj se učilo o životu i smrti; mislim da svako treba da ima takvo iskustvo. Kada se u tom periodu odrastanja susretnete sa teško bolesnim ljudima, to vas natera da dobro razmislite kojim putem želite da krenete. Posle završene srednje škole želela sam da upišem Medicinski fakultet. To je bio period kada su zatvorili borsku banku, u kojoj je moja majka bila zaposlena. Otac je ostao tehnološki višak u FOD-u. Zbog svega toga, pokušala sam da nađem dobru zamenu za fakultet, gde bi mi bili plaćeni smeštaj i hrana na prvoj godini studija. Uspela sam da upišem Školu unutrašnjih poslova u Zemunu, sada Kriminalističko-policijsku akademiju. Nije bilo lako, ali trud se isplatio. Prilikom upisa olakšavajuća okolnost mi je bila to što sam se bavila sportom.
Kojim sportom ste se tada bavili?
– Trenirala sam džudo od prvog razreda osnovne škole. Mom sportskom razvoju mnogo su doprineli treneri Slobodan Rakić – Cakan i Slavoljub Stojanović. Takmičila sam se kao mlađi i stariji pionir, a osvajala sam i medalje. Međutim, tokom srednje škole nije bilo mogućnosti da nastavim da treniram džudo, pa sam počela da igram košarku. Školski tim. čiji sam bila član, dva puta je bio prvak regiona. Bila sam deo i tima Doma srednjih škola, sa kojim sam tri puta osvojila prvo mesto na regionalnim, a imali smo dobre rezultate i na državnim takmičenjima. Kada sam upisala višu školu, „vratila“ sam se staroj ljubavi – borilačkim veštinama . Isprobala sam Kyokushin karate i zavolela sam i taj sport. Dva puta zaredom bila sam prvak države, tada Srbije i Crne Gore. Isprobala sam i JuJutsu i Sambo veštine, u kojima sam, takođe, imala mnogo uspeha.
Kada je počela da se bavi fitnesom, poželela je da se oproba i u bodi bildingu.
– Dok sam se pripremala za borilačka takmičenja odlazila sam na treninge aerobika. Brzo sam zavolela i taj vid treninga. Našla sam novo područje za istraživanje pokreta, mogućnosti tela i fizičke transformacije. Brzo sam postala trener grupnih treninga aerobika. Odlazila sam na edukacije i sada radim kao licencirani FISAF personalni fitnes trener. Želja da se oprobam u bodi-bilding takmičenju potiče od trenutka kada sam počela da se bavim fitnesom. Odluku o početku priprema za takmičenje donela sam osam meseci nakon porođaja. Većina mama nakon porođaja zapostavi sebe ili im treba veoma mnogo vremena da se vrate u ranije psihičko i fizičko stanje. Želela sam da budem inspiracija mamama, prijateljima i poznanicima, kao i da ispunim onaj drugi deo sebe koji nije bio vezan za roditeljstvo, brak i kućne poslove. Vodila sam se izrekom: „Zadovoljna mama, srećna beba!“
Koliko dugo se takmičite i u kojoj kategoriji?
– Takmičim se dve godine u bikini fitnes kategoriji „Miss Fitness Model“. Svako takmičenje je poseban doživljaj. Prošle godine sam bila peta na IBFF Svetskom prvenstvu, a iste godine, na internacionalnom takmičenju u Lipicama u Sloveniji osvojila sam četvrto mesto. Ipak, IBFF Svetsko prvenstvo 2015. u Koperu ostaće mi u najlepšem sećanju, kako zbog dobrog rezultata tako i zbog odličnih priprema. Sve se dešavalo po planu, uz minimum napora, ali i uz mnogo pozitivne energije. Osvojila sam drugo mesto u svojoj kategoriji. A bila sam i treća na WABBA međunarodnom kupu, održanom takođe u Sloveniji. Od IBFF – Internacionalne bodi-bilding i fitnes federacije dobila sam pro licencu, što je povećalo moj takmičarski status.
Kako kaže, pripreme za takmičenja traju tokom skoro cele godine.
– Finiš priprema može da traje od dva do sedam meseci, što zavisi od toga u kakvoj sam fizičkoj i psihičkoj formi. Kako kaže moj trener, Damir Perkov: „Svi činioci su veoma važni. Treba ispuniti 100 odsto plana za dijetu i ishranu, kao i 100 odsto plana za odmor, trening i pozing“. Pripreme su teške, ali je važno naći pravu dozu svih činilaca. Trener mi je velika psihička podrška. Strog je, zahtevan, ali mi daje dovoljno slobode da, po sopstvenom nahođenju, nađem prave granice. Svake pripreme gledam kao novi eksperiment i izazov. Uvek isprobavam nove stvari i pokušavam da se vodim unutrašnjim osećajima. Poslednje pripreme su mi bile karakteristične jer sam izbacila meso kao izvor proteina u dijeti, ali su trajale vrlo kratko.
Kako uspevate da uskladite sve obaveze koje imate?
– Izuzetno mi je važno da se dobro organizujem. Kada su obaveze dobro složene, sve ide svojim tokom. Mnogo puta moram da se prilagodim potrebama bebe, odnosno sada već male devojčice. Možda zvuči kao fraza, ali kada nešto zaista želite, sve nađe svoje mesto. Ispunjava me osmeh moje ćerke, zagrljaji porodice i pozitivna energija koju razmenjujem sa prijateljima i dragim ljudima. Život je čaroban, a svako novo saznanje daje mu novi smisao. Ispunjava me istraživanje.
Ivana trenutno živi i radi u Zagrebu, ali ne isključuje mogućnost da se jednog dana vrati u rodni grad.
– U Bor dolazim jednom do dva puta godišnje, zavisno od prilika. Tu živi mnogo mojih rođaka i drugih dragih ljudi. Sa druge strane, mnogi moji prijatelji su se odselili iz Bora, a sa većinom sam ostala u kontaktu. Većina njih bi se vratila da su finansijske prilike drugačije. Još nemam konkretne planove o povratku, mada, velika ljubav koju gajim prema rodnom kraju će me možda navesti da se jednoga dana vratim. Dom se uvek nosi u srcu.
Šta je ono što Boru danas nedostaje?
– Vidim Bor kao snažan grad koji poseduje puno potencijala. Iskreno se nadam da će se u skorijoj budućnosti iskoristiti bar 50 odsto od toga. Moram da napomenem da je uređeniji nego pre deset godina. Ipak, iskreno, finansijski standard je veoma nizak, posebno kada su u pitanju ljudi koji ne rade u rudniku. Ne bih zalazila u politička i društvena zbivanja jer mislim da nemam prava na to. Ali, mogu da spomenem ekološki problem koji je svima dobro poznat. Čistog vazduha bi svima dobrodošlo. Uprkos svemu, Bor je grad koji čine dobri i pozitivni ljudi. Možda zvuči malo nerealno, ali tako je!
*Fotografije su deo privatne arhive Ivane Herceg Budić.