Ivan Vanja Maslov

Rođen je u Boru, 25.9.1971. godine.

– Poreklom sam Rus, iz Novočerkaska na Donu. Moji su bili Belogardejci, ali su 1919. pobegli iz te zemlje za vreme crvene revolucije. Odatle i prezime Maslov, nadimak Vanja. Deda je sa bratom došao u Beograd, gde je završio fakultet. Igrom slučaja, nastanio se Boru gde je radio kao inženjer. Završio sam Matematičku gimnaziju, poslednja generacija usmerenog obrazovanja. Nakon vojske, koju sam služio u Splitu (100. klasa mornarice), otišao sam u Beograd na studije, gde sam i završio Građevinski fakultet – počinje priču Vanja.

Kako je nastao Bir fest i 12 najdužih minuta u istoriji

Još za vreme studiranja radio je u najstarijem klubu u zemlji, „Klub studenata tehnike“ (KST), gde je upoznao veliki broj bendova, kao i sam rad vezan za muziku. Takođe, tada je otkrio da ima talenta za organizaciju, a kako kaže, mnogo mu je pomogao fakultet, koji ga je učio da bude racionalan, vispren i da brzo razmišlja.

– Festival smo napravili moja dva partnera, Ivan Urošević, inače inženjer elektrotehnike i Dejan Grastić, po zanimanju ekonomista. Niko od nas već tada nije želeo da se bavi svojom strukom, a ja sam znao da želim da se bavim organizacijom događaja i da moj posao bude usko povezan sa muzikom. Samu ideju je doneo Dejan, pošto je rodom iz Zrenjanina, a tada su tamo već postojali Dani piva. Meni se odmah dopala ideja, ali ne i njihov koncept… Želeli smo nešto kao Oktobarfest, ali na naš način i rekao: „Hajde da uradimo to“.

Razradili su celu ideju o Bir festu, zaštitili u Zavodu za intelektualnu svojinu i krenuli u realizaciju.

Međutim, za održavanje festivala na teritoriji Beograda, bila im je potrebna dozvola Grada, kao i adekvatan prostor.

– Ideja je bila na papiru. Nismo imali kontakte pivara i nikog u skupštini Grada Beograda, ko bi nam pomogao. Kada pogledam stvari iz ove perspektive, sam papir od Grada je možda bilo još i najlakše dobiti. Našli smo kontakt tadašnjeg gradskog menadžera preko poznanstava sa studija. Ideja je bila da ispričamo šta želimo i tražimo samo da nam daju prostor, Donji grad Kalemegdana.

Otežavajuća okolnost je bilo to što je te godine ubijen premijer Zoran Đinđić i bilo je jako teško zakazati sastanak.

– Nakon 3 meseca jurenja, negde u aprilu, Dejan je uspeo da zakaže sastanak. Sećam se da sam ga čekao u kolima jedno 12 minuta, verovatno najdužih u istoriji. Toliko je trajao sastanak sa Bojanom Stanojevićem, tadašnjim gradskim menadžerom. Kada je Dejan izašao, mislio sam da smo izbačeni sa ocenom: „Sedi dole, 1“. Međutim, on je došao sa papirom u ruci i rekao: „MOŽE“. Pitao sam, iznenađen: „Šta može?“, a on mi je tada rekao da imamo dozvolu, ali da od Grada ne tražimo nikakva sredstva. Imaćemo podršku komunalnih institucija i to je to. I dan danas ne mogu da shvatim kako je Bojan za 12 minuta video gde će ovo ići – priseća se Vanja, sa osmehom.

Kako dodaje, najlakše je bilo dogovoriti bendove, pošto ih je već poznavao dosta dobro. Mnogo teže je bilo dobiti podršku sponzora.

– Sa sponzorima je išlo lakše (ironija u mom glasu). Pošto nismo imali nikakve kontakte, Dejan i ja smo otišli u prvi megamarket, kupili po jednu limenku i flašicu svakog piva, uzeli brojeve sa poleđine, i to one za reklamaciju i tako krenuli. Stotine poziva, molbi za sastancima… Ubediti nekog direktora marketinga velike korporacije da primi nepostojeću firmu, da priča o nepostojećem festivalu je naizgled „mission impossible“.

Kako kaže, 13 godina kasnije može se reći da se trud isplatio.

– Danas imamo najveći pivsko-muzički festival u jugoistočnoj Evropi, koji svake godine dovodi više od 500.000 ljudi iz zemlje i inostranstva, koji Gradu Beogradu i Srbiji donosi ogromne prihode od turizma. Samo PR vrednost brenda Belgrade Beer Fest je merena u milion evra. To znači da samo Grad Beograd kroz reklamiranje festivala u zemlji, regionu i Evropi prihoduje oko milion evra kroz marketing i više od 8 miliona evra od PDV-a, i gostiju iz regiona i Evrope.

Ipak, nakon nekoliko godina na Kalemegdanu, Bir fest se preselio na Ušće.

– Mnogi žale za Kalemegdanom, iako smo već sedam godina na Ušću. Znate kako ja to objašnjavam? Imali ste lepu malu garsonjeru u centru grada i bila je slatka i predivna. A onda se porodica širila i vi ste morali da odete negde malo dalje od centra, da bi svi stali. Tako je i kod nas. Naša porodica ljubitelja festivala je sa nekih 250.000 prve godine narasla na skoro 700.000. Pa morali smo da smestimo sve te naše rođake. Sem toga Grad je doneo odluku da je Ušće koncertni prostor Grada Beograda. Hvala im na tome – govori kroz smeh.

Kampanja „Biram da recikliram“

Kao logičan deo festivala nastala je i društveno odgovorna kampanja „Biram da recikliram“. Pomoću nje, osnovne škole dobijaju kontejnere za reciklažu.

– Društvena odgovornost i podizanje svesti kod ljudi o bilo kojoj temi, jako je bitna stavka za ozdravljenje celog našeg društva. Sama kampanja se izrodila iz potrebe za očuvanjem životne sredine. Ideja je nastala spontano, kao i sve ideje na kraju krajeva. Videli smo da posle festivala ostaje gomila plastičnih čaša i limenki i da je jako bitno da ljudi shvate značaj recikliranja, i to ne samo ambalažnog otpada. Sa tom idejom smo došli kod naših partnera (kako ja zovem naše sponzore, pošto zajedno pravimo strategiju festivala), a oni su odmah prihvatili da budu deo svega toga. Napravili smo celu kampanju o podizanju svesti i značaju limenki kao pakovanja, pošto su one jedina ambalaža koja se može reciklirati 100% i to bezbroj puta. Te prve godine smo od akcije kupili 5 kompleta kontejnera za reciklažu i postavili ih u pet osnovnih škola, kako bi krenuli sa edukacijom najmlađih o značaju te teme.

Beogradska kulturna mreža i njen rad

Ipak, Vanja nije samo jedan od osnivača Bir festa, već i Beogradske kulturne mreže (BKM).

– BKM je kompanija koja se bavi novom disciplinom u svetu, a to je upravljanje događajima. Ukratko, mi osmislimo događaj (event), nađemo sponzore, uradimo kampanju, produkciju i realizujemo sve. Radili smo desetine događaja, od dočeka Nove godine u Beogradu pod nazivom „Na trgovima Beograda“, preko koncerata stranih zvezda kao što su Merilin Menson, Madona, do festivala „Jelen Pivo Live“ i „Belgrade Sport Fest“ na Adi Ciganliji. Pomogli smo, kao koproducenti, na filmu „Šišanje. Možda bih izdvojio porodičnu manifestaciju, u saradnji sa Gradom Beogradom, pod nazivom „Trg otvorenog srca“. Smišljena je po ugledu na sve veće svetske metropole i traje od sredine decembra do sredine januara. Održava se na Trgu Republike, uključuje dečji program, kao i prezentaciju nacionalne kuhinje uz obavezan humanitarni aspekt.

O privatnom životu i Boru

Da su mu sfere interesovanja velike, pokazuje i to što se Vanja bavi pomalo i ugostiteljstvom, ali i muzikom.

– Malo se, iz hobija, bavimo i ugostiteljstvom. Imamo jedan italijanski restoran u Beogradu, „Pomodoro“, za koji kažu da je možda i najbolji tog tipa u našoj zemlji. Ja ne mogu to da kažem, pošto ne bi bilo objektivno a ni kulturno. Znam samo da ljudi dolaze već osam godina i da se vraćaju. Od bake i deke, koji su komšije, preko studenata, do poznatih ljudi iz sveta politike, umetnosti, sporta. Svi, od Vardara pa do Triglava, a Boga mi i šire. Iako sam završio Muzičku školu u Boru, odsek klavir, kada imam vremena sviram gitaru. Znate, tetka mi je profesorka klavira, pa kao mali nisam baš mnogo mogao da biram. „Uvalili“ su mi klavir odmah po rođenju – kaže nasmejan.

Stres, koji je nezaobilazan deo našeg života, leči druženjem sa prijateljima, sportom, putovanjima.

– Nažalost ili na sreću, ne živimo u Švajcarskoj i Belgiji. Tu smo gde smo i gledamo da uradimo sve da svakim danom budemo bolji i da ostavimo neki trag za nama. Ja, lično, najviše volim da budem sa prijateljima. Sa nekima od njih družim se ceo svoj život i oni su ono što me pokreće. Posao mi je takav da svakodnevno upoznajem po nekog i trudim se da od svih njih nešto naučim.

Do sada je upoznao gotovo sve muzičare, kako u našoj zemlji, tako i u regionu. Kako kaže, ne postoji niti jedan relevantni umetnik, a da ga on ne poznaje.

– Izdvojio bih, verovatno mogu reći svog gurua, Zvonimira Đukića Đuleta iz „Van Goga“. Njemu ću uvek biti zahvalan, pošto me je savetovao kada sam bio u nedoumici. Nekada sam ga poslušao, nekada, nažalost, ne. Poznat sam kao svojeglav čovek, mada kažu da sam pravedan. Đule je vrhunski profesionalac i sjajan drug, a pre svega nesebičan čovek u svakom pogledu. Gledam ga kao svog brata.

Sticajem okolnosti, Vanja često putuje, ali uvek se vraća u Srbiju.

– Volim da idem van zemlje, ali još više volim da se vratim ovde, pošto volim svoju zemlju, a još više ljude koji žive u njoj. Najviše mi se dopadaju Barselona i London. Barsa je grad od oko 2 miliona stanovnika, na moru sa predivnom klimom, sjajnom hranom i kulturnim bogatstvom. Sve ono što ja volim. Po mom mišljenju, jedan je od najuređenijih gradova. London bih izdvojio možda zbog toga što moja sestra živi i radi tamo, a možda i zbog velikog broja prijatelja, Engleza, koje tamo imam. Da ima bolju klimu, bio bi možda pravi grad za mene. Međutim ni kultura, ni arhitektura, ni klima nisu ono što meni treba. Kao što rekoh, meni su ljudi najbitniji, a moji prijatelji su ovde, tako da sam ubeđen da ću, ipak, tu živeti bez obzira na to što sam dobio mnogo poziva da živim van Srbije.

Bor obilazi često, a posebno voli Borsko jezero, pored koga je proveo najlepše trenutke svog detinjstva.

– Dolazim do Bora više puta tokom godine. Majka mi je sahranjena tu, a i u Boru živi moj najbolji drug iz detinjstva, moj kum i moj najbolji prijatelj. Imam mnogo razloga da dođem tu. U kontaktu sam sa velikim brojem prijatelja iz srednje škole koji nisu otišli iz Bora, pa se radujem svakom dolasku. Posebno volim jezero, na kojem sam odrastao. Sa svojim rođenim bratom, Draganom Škrbom koji se bavi istim poslom kao i ja samo kroz svoju kompaniju, i sa našim zajedničkim prijateljima iz Beograda dolazimo na jezero. Smatramo da nam se tu, uz odmor, rađaju nove ideje vezane za kretivni deo našeg posla. Ipak, ne bih se vratio da živim u Boru. Majka nas je učila da razmišljamo globalno, u kosmopolitskom duhu. Budućnost sam uvek gledao kao nešto dalje i veće, nešto što je izazov i borba.

Jedan od profesionalnih izazova mu je da i Bor dobije svoju manifestaciju.

– Iskreno, moj lični i profesionalni izazov, nazovite to i lokal patriotizmom, je da napravim nešto u Boru što će ostati pokolenjima. Bor je uvek bio Rock ’n’ Roll grad, uvek je imao duha. Vreme u kojem živimo je, naravno, ostavilo traga, ali sam duboko uveren da bi jedan dobar festival pomogao gradu da se postavi na mapi festivala.

Kako kaže Vanja, to je dobro, ne samo zbog mladih koji su željni normalne zabave, nego je potrebno samom gradu.

– Ne pričam o nekom novom Bir festu, već o nekoj novoj, autentičnoj manifestaciji, pošto je svaki region, svaka mikrozajednica posebna za sebe. Ne treba kopirati, treba praviti nešto novo, nešto zanimljivo. Bor ima jezero na oko 18 kilometara, Brestovačku banju na osam, Crni vrh na oko 20 kilometara udaljenosti. Znam da veliki broj ljudi u Beogradu i šire i ne znaju za to i kako je ovde lepo. Muzički turizam je hit u svetu i to se radi za dobrobit celog okruženja. Nadam se da će me neko od ljudi koji brinu za grad kontaktirati. Ideja imamo i definitivno znamo kako to treba da se uradi.