Branislav Dimitrijević

Branislav Bane Dimitrijević je književnoj publici najpre bio poznat kao pesnik, pripovedač i autor. U poslednje vreme je prilično posvećen uređivačkom poslu. Pomalo prevodi , piše recenzije po pozivu, a ako ga rukopis podstakne, oduševi ili razočara- kritiku. Muzikom se više i ne bavi, jer ona zahteva mnogo vremena i posvećenosti, što Banetu trenutno nedostaje. I poeziju i kolumne već piše retko. S obzirom na njegove aktivnosti na Internetu u poslednjih nekoliko godina, Bane sve češće razmišlja da izbriše sve te gore nabrojane odrednice i ostavi samo jednu- električni pisac.

Rođen je pred kraj1961. godine u Boru. Imao je veoma srećno detinjstvo, baš zbog toga često pokušava da prizove u sećanje događaje iz detinjstva. “Otac nam je svake večeri čitao Tarzana, imali smo taj komplet knjiga sa njegovim avanturama koji još uvek čuvam. I ja sam ga kasnije pročitao svojoj deci.”

Rodio sam se na Drugom kilometru i najveći deo života upravo tu i proveo. Menjao je zgrade i adrese, ali je sve to bilo u krugu od par minuta hoda. “Za mene je parkić sa ringišpilom jedini pravi centar grada. Tog ringišpila, na žalost, već dugo nema, ali srećni smo da je barem parkić još uvek tu.” Iz detinjstva pamti muvanje ispod kuhinjskog astala. “Pamtim propinjanje na prste da vidim čega ima na njemu. Želja da jednog dana budem veliki dečak. Veći od astala. Ponekad mi je žao što sam uspeo u tome.”

Bane o pisanju

Žalja za pisanjem je kod Baneta postojala oduvek. ” Stalno sam nešto žvrljao po sveskama, ali nikada nisam bio zadovoljan onim što sam dobijao. Negde krajem devedesetih učinilo mi se da sve to dobija nekakav smisao. Da naprosto, nije više toliko očajno loše.”

Tek devedeset osme se osmelio da izda primenjene pesme, “Kišobran i šibica”(balade iz komšiluka). Ova knjiga u sebi sadrži tekstove za muziku koju je pevao i pisao. Osim pesama, urednik mu je predložio da napiše i objašnjenje u vidu crtice, anegdote ili priče, zapis o tome kako ili zašto je pesma nastala. Bane u šali kaže da su te priče ispale vrlo tople i opuštene verovatno zato što ih je napisao ležeći na plaži u Tunisu, u toku letovanja. Knjiga je dobro prihvaćena, naročito od ženskog dela publike, jer je prepuna romantike, optimizma, emocije i čežnje. Ta knjiga se brzo rasprodala, pa je izašlo i drugo izdanje, koga takođe više nema nigde.

„Nakon toga sam krenuo da pišem više i ozbiljnije, tako da su mi do sada izašle još dve knjige poezije koja nije bila neposredno vezana za muziku.“ Devedest devete je izdata „Ispovest velikog gitariste“ i dve hiljade šeste „Narodske pesme“.
Bane je trenutno mnogo više posvećen svom blogu, nego što piše pesme. Bez obzira na to, sebe pre svega smatra pesnikom, jer u svemu što radi, na ovaj ili onaj način ima poezije.

Interesantno je i malo poznato da je Bane je prvi put zakoračio u umetničke vode kao muzičar. Ipak, ta “karijera”, nije bila previše uspešna. Svejedno, ističe da je veoma ponosan na nju, jer se nije prodao. Sve vreme je svirao i pevao samo svoju muziku. Iz ovoga se da zaključiti da su njegove pesme najpre nastale kao primenjena umetnost, tekstovi za pevanje. Prisećajući se tog perioda, Bane otkriva da je do trideset i pete godine napisao samo jednu dobru pesmu za koju nije imao muziku.

Dve hiljade prve objavio je knjigu priča „Pravi dan za u ribe“, i ove godine „Kako sam pevao sa ovcama“ – gde se nalaze odabrane priče koje su izašle u kolumni „Kultura ili ništa“, iz nedeljnika „Borski problem“ i sa „Kišobranbloga”. Knjiga „Kako sam pevao sa ovcama“ čine malo drugačije priče nego što se očekuje od Baneta. Stil je isti, stavovi i emocije takođe ali je forma uprošćenija i direktnija nego ranije, jer su to u stvari priče pisane za novine. Vremenom se nakupilo toga dosta, preko sto tih priča-kolumni. Bane ističe da je takvih priča bilo i ranije: Kaporova „011“, Ekova  „Kako sam putovao sa lososom“ i druge. Bane bi voleo da se jednog dana i njegova knjiga spominje u sličnom kontekstu, ako ni zbog čega drugog, onda zato što je naš grad junak svih priča.

Bane ima poseban odnos prema relativnosti sećanja, višedimenzionalnosti istine i položaju pripovedanja u svemu tome. Tako je glavni junak knjige “ Pravi dan za u ribe” sećanje, fenomen koji Baneta neprestano fascinira, jer ono nikada ne može biti apsolutno objektivno. Svaki učesnik će drugačije videti i doživeti u svojoj glavi neki događaj. Bane na to doda svesno laganje, a onda netačnu verziju priče stavlja u “banku podataka”; objavljuje je. ” Trinaesta priča” je najnovija knjiga koja trenutno traži izdavača. Sve priče u njoj su o pričanju priča. Sadrže prikrivene eseje koje naglasio podnaslovima priča: “Poenta priče”, “Priča i njen sluga” “Talenat i insipiraciije” i slično. Ovde je naročito teško bilo učiniti da eseji ne pobede priču, jer je priča prevashodno važna. Bane se trudio da sve to ne bude prenaporno za čitaoce, jer smatra da ne treba previše komplikovati i objašnjavati. Najteže je pisati jednostavno i dobro u isto vreme.

Bane već godinama piše za časopis “Beležnica”, a od 2008. je i ponosni član uredništva. Ovaj časopis je najpre bio glasilo borske biblioteke, ali je iz broja u broj ubrzanje kvaliteta i obima počelo da raste kada je na čelo lista došla Ana Janković. Za “Beležnicu” danas pištu veoma kvalitetni autori te je ona postal respektabilan i kompetentan časopis za bibliotekarstvo, kulturu i književnost. Bane napominje da je veoma teško uraditi tako nešto iz jedne duboke provincije i istrajati u tome deset godina.

Bane o uticajima

Mnoge knjige su ostavile traga na Baneta kao čoveka i kao pisca. On čita stalno i veoma različite žanrove. U srednjoškolskim danima je „gutao“ sve što mu je dopalo ruku, od Platona do stripova. Još uvek čuva kolekciju „Sirijusa“ sa sjajnim izborom SF priča. Danas toga više nema. Tada je slušao rok i akustičnu scenu koja je, kako on kaže, sedamdesetih i osamdesetih bila izvanredna. Poslednjih godina je više okrenut džezu i latino muziku, ali se uvek vraća svemu što je nekada voleo. Razmišljajući o knjigama koje su uticale na njega i kojima se često vraća, zaključuje da su to zbirke priča, mada je u romanima u prvom trenutku više uživao. Najpre mu je zastao dah zbog Hemingvejevog svedenog izraza, lišenog svega nepotrebnog. Dopala mu se i njegova opčinjenost tregedijom, borbom i nepristajanjem na neumitni poraz.

Kasnije otkriva Kiša i druge pisce, ali je na Baneta možda i presudno uticala knjiga „Zovem se Aram“, Vilijama Sarojana. Ovaj pisac koristi vizuru dečaka i kroz njegovu naivnost uspeva da nam kaže i opiše mnogo toga. Delo je prožeto sakrivenom simbolikom i humorom za koji Bane kaže da „nadkriljuje tugu“

KišobranBlog

Na naslovnoj strani kišobranbloga stoji:
Ovaj blog postoji
zbog blogera koji vole književnost
zbog pisaca koji vole da bloguju
zbog onih koji pišu, ali ne znaju da li je to dobro
zbog onih koji misle da dobro pišu, ali ne znaju gde bi to objavili
zbog onih koji objavljuju, ali im je malo čitalaca
zbog onih koji bi čitali, ali nemaju para za knjige
zbog onih u čijem gradu nema knjižare
ovaj blog postoji
zbog tebe

Ideja za blog je došla sasvim slučajno, ali je potreba za pisanjem glavni razlog nastanka Kišobrana. Dobra stvar je što konačno postoji mogućnost lakog i brzog objavljivanja i što su tekstovi dostupni svima koji imaju internet. Jednog dana, pre nekoliko godina, Baneta je prijatelj pitao da li može da postavi jedan njegov tekst na blog Opštinabor, zatim je povremeno objavljivao na tom blogu, a onda je februara 2007. napravio Kišobran. Prvo je objavljivao samo svoje priče, pesme, eseje i kolumne. Ubrzo počinje da postavlja tekstove drugih borskih književnika. Tada počinju da mu se javljaju ljudi željni saradnje. Sledeći korak bio je upućivanje poziva svima koji pišu prozu da šalju priče. I tako je sve dobilo formu koju sada ima. Kad malo bolje razmisli, Bane zaključuje da Kišobran nikada i nije bio blog u izvornom značenju te reči. Možda je najpribližnije istini reći da je to kombinacija ličnog književnog sajta i proznog magazina posvećenog novim pričama, putopisima i esejima. I svakako novim autorima.

Bane se ponosi činjenicom da je kod mnogih ljudi razvio žeđ za čitanjem i pomogao potrebu za pisanjem. Dobar pokazatelj toga je da broj poseta iz meseca u mesec raste, kao i broj autora. Piscu početniku je jako teško da objavi svoje radove, i tu je uloga Kišobrana na našoj sceni možda i najvažnija: dosta je autora koji su upravo tu po prvi put stali pred publiku. Nekoliko autora Kišobrana je u međuvremenu došlo i do svojih prvih knjiga. Sve je nekako otišlo mnogo dalje nego što se Bane nadao, pa se pitamo gde je budućnost Kišobrana? Budućnost je svakako u daljem razvoju, povećanju kvaliteta i broja autora i priloga i poseta, ali i u mešanju sa drugim medijima, štampanim pogotovo. Bane veruje da će se najboljih mogućnosti za dalji razvoj Kišobranbloga tek setiti.

Bane se ponosi svojim kovanicom “književnost na struju” koju je prvi počeo da koristi, a koja se prilično odomaćila. Pod njom podrazumeva književnost koja se objavljuje na Internetu .

Potreba čitalaca za blogom koji ima elementre književnog časopisa je velika. Prednosti koje je blog doneto autorima i čitaocima su skoro pa revolucionarne, jer su mnoge stvari koje su godinama bile iste, promenjene. Bez obzira na činjenicu da živimo u virtualnom svetu i da ljudi veliki deo dana provode na Internetu, Bane smatra da blog još nije najbolji, ali je svakako dobar način da se dopre do publike.

“Ako je danas uobičajeni tiraž knjiga 300 do 500 primeraka, standardan broj posetilaca književnih večeri 20 do 30, to prema poseti dobrim književnim sajtovima izgleda smešno. Mislim da će se stvari sve više kretati u tom pravcu.”

Ipak, naš sagovornik ne smatra da štampana knjiga nestaje i da je polako zamenjuju e- knjige. Siguran je da će one u budućnosti nastaviti da žive paralelno, da će se menjati i razvijati, što će odgovarati i jednoj i drugoj strain.

Najbolji izbor priča objavljenih na Banetovom književnom blogu nalaziće svoje mesto u izdanju “Kišobran- the best of”.  Prvo, izdanje za 2007. je doživelo veliki uspeh i pokazalo zavidan kvalitet, zahvaljujući autorima koji su slali priče i uredničkoj ekipi koju su pored Baneta činili i Ana Janković i Melin Milivojević. Ipak, zbog nekih problema 2008. Kišobran- the best of nije ugledalo svetlost dana, ali je zato dvobroj za 2008/ 2009 imalo međunarodni karakter. Bane se ponosi činjenicom što su u “ Kišobranima” zastupljeni autori iz dvadesetak država.

Veliki broj pisaca se oprobao u blogerskim vodama, ali se pravac razvijao i u suprotnom smeru, pa danas imamo književnike koji su karijeru započeli kao blogeri. U prilog ovome ide i činjenica da su autori koji su pisali na Kišobranblogu do danas objavili preko dvadeset knjiga, dobili više nagrada i na osnovu njihovih priča, objavljeno je nekoliko antologija i zbornika.

Treću godinu za redom se organizuje regionalni skup BlogOpen, a sve češće se snimaju radio i tv emisije posvećene blogu i blogerima. Bane misli da to sve pokazuje da se mešanjem i preplitanjem svih medija dobija, a gube oni koji to ne čine. Bane je bio i predavač na BlogOpen seminaru, govorio je na temu pravopisa na blogovima. Odatle nosi različita iskustva, uglavnom dobra. U svemu tome, smatra da je najvažnije druženje.

Ovaj regionalni skup blogera izdaje zbornik najboljih blog zapisa objavljenih između 2 okupljanja, „Blogopediju“. Idejni tvorac je Tanja Vehovec aka Mooshema, koja je uredila prvi, a Bane je bio urednik i jedan od priređivača drugog. Napominje da je ideja o „Blogopediji“ dobra, ali da mora da ima uređivački kontinuitet i znatno čvršću koncepciju da bi opstala.

Eseji o književnosti

Na pitanje šta je lakše napisati- priču ili pesmu, Bane odgovara da je to sasvim induvidualna stvar. „Ipak, pisanje priča podrazumeva solidnu pismenost, poznavanje gramatike, pravopisa, rečenice… Pesme, sa druge strane, pišu ponekad i ljudi koji tek znaju sva slova. I to zna da bude sasvim solidno.”

Jedna stvar je veoma očigledna, ali je mnogi- ne samo početnici, prečesto zanemajuju. Da se jedan niz rečenica mogao uopšte nazvati pričom, mora imati u sebi događaj. A da bi priča bila dobra, Bane kaže da ona mora biti zanimljiva, umetnučki nadahnuto i zanatski vešto napisana. Priča mora imati svrhu- da ukazuje, prikazuje ili govori još nešto osim same priče.

Dobrom piscu je najpotrebnije životno iskustvo. Nije potrebno imati konkretno životno iskustvo da bi se o njemu pisalo, ali je sekundarni izvor u vidu nekog sličnog iskustva, nešto što će ti pomoći da razumeš likove i njihovo ponašanje. Tom iskustvu treba dodati taman onoliko fikcije da se život pretvori u umetnost i da čitalac poveruje da se to tako moglo dogoditi. Ako pisac ne uđe u kožu svojih likova, priča je nerealna, a čitaoci je doživaljavaju kao glupu i dosadnu.

Bane ulepšavanje događaja smatra sagledavanjem tih događaja sa svetlije strane. On veoma često opisuje i neke ružne i tužne događaje, ali se uvek trudi da im da smešnu, zanimljivu ili bar malo manje tragičnu notu. Književnost treba da liči na život, tako da čitalac, čak i kada zna da se radi o potpunoj fikciji, bude uveren da je baš to moglo da se dogodi. Emocije su tu veoma važne, jer ako autor uspe da uspostavi emotivni kontakt sa čitaocem, veiki deo posla je urađen. Cilj je da ljudi čitaju sa osmehom na licu, ali da im na kraju ostane ona mrvica tuge i gorčine, klica sumnje koja će ih nateranti na razmišljnje i pomoći im da sutra budu mudriji i malo bolji. Dobra književnost je život iz koga su isečeni dosadni delovi.

Bane je veoma često iznenađen što mnogi čitaoci njegove priče prepoznaju kao istinite. Verovatno su se ti ljudi identifikovali sa Banetovom prerađenom ponekad bajkovitom vizijim događaja. Čak im se to, veoma često, više dopadalo od onoga što su sami zapamtili.

Bane o književnoj sceni u Srbiji

Književna scena u našoj zemlji je centralizovana, ali se ništa ne čini da se to pitanje u Srbiji popravi. Tržište je gotovo nestalo. Knjižara ima još u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i još ponegde. Cela Timočka krajina nema ni jednu knjižaru. Možda ih u celoj zemlji ima ukupno dvadesetak. Zbog toga se prodaja svela na određeni broj knjiga, koju prodaju trgovački putnici, i na mini-sajmove. Tu savremenih dela srpske beletristike skoro i da nema. Oni koji lakše mogu da dodju do sredstava udružuju se međusobno i taj novac se u različitim oblicima vrti u istom krugu ljudi koji sebe proglašavaju za hit pisce, avangarde ili klasike, već prema godinama i afinitetu, objašnjava Bane. Činjenica je da je književnih klanova uvek bilo i uvek će ih biti, samo što u situaciji kada nema tržišta koji će ovo regulisati, svi ostali postaju u velikoj meri marginalizovani. Idilu ovih klanovu kvari Internet, kao jedino i sve više korišćeno tržište književnosti.

Bane o Boru

Na moje pomalo glupo pitanje zašto voli Bor, Bane odgovara filozofskim pitanjem:  Zašto volimo bilo šta? “Na takva pitanja ne postoje pravi odgovori. Volim ga valjda zato što je moj.” Naš grad se mnogo promenio u proteklih dvadeset, trideset godina.

“Promenio se i fizički i duhom. Tu gde je sada Četvrta mesna, išli smo nekada na izlete, Metalurg nam je bio dalek kao Knjaževac, tamo se išlo samo automobilom. Ovaj Bor je veći, ali je onaj bio lepši i srećniji. Nekada je bila uvreda za komšije ako naiđu preko dana na zaključana vrata, danas se pitamo kako da zaključamo oluke i spomenike.”

Bor je dugo godina bio grad doseljenika. Ljudi su dolazi ovde da rade i zarade, kao u Nemačku što se išlo, sa željom da se vrate u zavičaj što pre, čim se zaradi dovoljno za kuću ili auto, kad se iškoluju deca. Ali, mnogi su i ostajali i gradili svoju budućnost ovde. Nebrojeno je ljudi prošlo kroz ovaj grad da bi nas ostalo blizu pedeset hiljada, i to zaista odasvud, iz svih krajeva bivše Jugoslavije, ali i Nemaca, Francuza, Italijana, Mađara, Čeha, Bugara… i svi smo dugo živeli lepo i složno, niko nikoga nije pitao odakle je, svi smo bili doseljenici. Sve je to stvorilo jednu sjajnu klimu za život i druženje, ali i za razvoj umetnosti, ta mešavina najrazličitijih kultura, i pravi kosmopolitski duh, pa je Bor oduvek bio rasadnik sjajnih muzičara, slikara, književnika.

Devedesetih je Bor počeo ekonomski da propada, mnogo je bilo gluposti, bahatosti i lopovluka ljudi koji su vodili rudnik i grad. Doseljavanja nema, ali nema mnogo ni odlazaka iz grada. Već neko vreme, možda dvadesetak godina, većinu stanovništva čine ljudi koji su se rodili ovde, i Bane je jedan od njih, i koji se bore da ovaj grad bude dobro mesto za život. Možda nikada više onako bogat, ali lep i prijatan svakako. Knjige koje piše su moj mali pokušaj da doprinese tom cilju. I Kišobran takođe.

Bane je čitavog svog života veliki ljubitelj svih vrsta umetnosti. Dugo mu je trebalo da odluči i predstavi javnosti to što radi. Mislio je da to nije dovoljno dobro. I dalje tako misli. Uživa u svemu što radi i što nailazi na dobar odziv kod ljudi. To je ono što ga održava u ovom teškim vremenima.

Šta za vas predstavlja umetnost?

Način da ovaj svet bude lepši.
Jedinstvo talenta i veštine.
Paket za preživljavanje.

Recite nam nešto o grupi Bicikl?

To je bio pokušaj da grupa ozbiljnih i talentovanih muzičara napravi neke lepe i velike stvari. Na kraju je ispalo da nismo svi bili baš toliko ni ozbiljni ni talentovani. Problem sa muzikom je što za iole veći uspeh mora da se poklopi previše kockica, a svi članovi benda da budu spremni na potpunu posvećenost. Mi to nismo bili, uključujući i mene. Pa ipak, Bicikl je bio inicijalna kapisla da okupim jednu drugu grupu muzičara, sjajnih svirača i ljudi iza čega je ostalo dosta pesama, svirki, snimaka. Iz toga sam zatim prirodno i lagodno otklizao u književnost.

Čija kritika Vam najviše znači?

Najdraže su mi kritike ljudi – bili oni čitaoci ili kritičari – koje ne poznajem i koji nemaju nikakve veze sa Borom.

Kako se sećate prve ljubavi?

Kao sedenja na klupi bez naslona i beskrajnog ljubljenja bez jezika. I dugog pijanstva zaljubljenosti.

Da li ste nekada poželeli da odete iz Bora?

A ko nije?
Ali nisam. I ne kajem se.

Gde nalazite inspiraciju kada pišete?

Inspiracija je precenjena kategorija o kojoj najčešće pričaju potpuno netalentovani. Ja posmatram život oko sebe i pišem. Ništa više.

Koja Vam je najdraža priča koju ste napisali?

Nadam se da ću je jednog dana napisati.

Kišobran i šibica (balade iz komšiluka) i KišobranBlog. Šta je to što Vam je posebno interesantno u kišobranima?

Kišobran je malo zaštićeno mesto usred opšteg nevremena. Lični komadić sreće. Komadić koji je najslađi kada se podeli sa nekim.