Aneta Arifi

Rođena je u Boru 22. novembra 1985.

– Sportom sam počela da se bavim sa oko 12 godina, kada sam bila V razred osnovne škole. U tom momentu imala sam nekih zdravstvenih problema sa bubrezima i lekari su mi preporučili da počnem da se bavim plivanjem kako bih ojačala imunitet. Članovi moje porodice uključeni su u više vrsta sportova, pa sam se i ja oprobala skoro u svemu. Ipak, postojao je zatvoreni bazen u Boru i možda je to presudilo. Počela sam da se bavim plivanjem i trenirala do kraja srednje škole. Zdravstvene tegobe su nestale posle 2-3 godine.

Skoro sve vreme dok se aktivno bavila plivanjem, plivački klub u Boru nije postojao.

– Tada je postojala tzv. škola plivanja. Kada sam bila III godina srednje skole, otvoren je prvi plivački klub, za koji sam nastupala. Tokom te i sledeće godine osvojila sam oko 50 medalja. Kasnije sam nastupala kao individualac. Najviše što sam postigla je drugo mesto na plivačkom maratonu od 19 km 2007. godine. To je u Srbiji najduži maraton koji postoji i održava se u Šapcu.

Da ljubav prema sportu nije bila mala pokazalo je i to što je upisala Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja.

– Nakon završene Gimnazije, upisala sam fakultet, takozvani DIF, u Nišu 2004. godine. Studirala sam do 2009. i u tom periodu sam se više rekreativno bavila sportom jer je to fakultet koji ima dosta praktičnih predmeta. Zahteva mnogo angažovanja i vrlo je teško uklopiti uz to i neki sport. Ipak, tokom studiranja imala sam jedan ispit koji je zahtevao od mene da istrčim 2,4 kilometra za 12 minuta. Nisam nikada trčala do tada i prvi put sam počela rekreativno time da se bavim.

Tek 2011. godine rešila je da spoji tri sportske discipline u jednu i počne da se bavi triatlonom.

– Presudni momenat koji me je motivisao da počnem da se bavim triatlonom dogodio se kada sam 2011. godine, igrom slučaja, otišla u Hrvatsku na seminar za triatlon trenere. Tu su bili okupljeni stručnjaci u triatlonu iz celog sveta, odnosno u plivanju, trčanju i biciklizmu pojedinačno, pošto su ta tri sporta sastavni deo triatlona. Taj seminar je trajao 5-6 dana i naučila sam mnogo o triatlonu. To me je možda i podstaklo da se više uključim u sve to.

Već 2012. i delom 2013. godinu provela je adaptirajući se na novi sport kojim će se baviti – triatlon.

– Od pre godinu dana se ozbiljnije bavim triatlonom. Pošto je to vrsta sporta koji zahteva individualan pristup treningu tj. planiranje obima i intenziteta treninga za svakog pojedinca posebno, oni koji se bave triatlonom mogu da izaberu trenera i treniraju prateći njegove instrukcije. Ja sam odlučila da sarađujem se Dejanom Patrčevićem, koji zivi u Hrvatskoj i 20 godina se bavi triatlonom, od toga 10 godina kao profesionalac. Moram da kažem da je on veliki stručnjak, najbolji triatlonac u istoriji hrvatskog triatlona i da je dosta zaslužan za moj veliki napredak ove godine.

Na prvu triatlon trku izašla je 2013. godine i već tada se okitila medaljom.

– Prošle godine sam prvi put izašla na olimpijski triatlon, odnosno na olimpijsku distancu. To podrazumeva 1,5 kilometara plivanja, 40 biciklizma i 10 kilometara trčanja. Održao se kod nas, na Borskom jezeru, a organizovao ga je „Rock and Ice“ klub iz Bora. Osvojila sam drugo mesto i to mi je bilo prvo zvanično takmičenje.

Kako je nastavila da se bavi triatlonom, medalje su počele da se nižu i u 2014. godini.

– Ove godine sam učestvovala na sve četiri discipline u triatlonu, koje se organizuju u Srbiji. Osvojila sam dva druga mesta, na Prvenstvu Srbije u duatlonu, kao i na sprint triatlonu, koji obuhvata pola olimpijske distance. Zatim, 28. septembra bilo je održano Prvenstvo Srbije u olimpijskom triatlonu. Tu sam osvojila prvo mesto. Takođe, ove godine je u Srbiji prvi put održano half Ironman takmičenje. Ono podrazumeva 1,9 kilometara plivanja, 90 biciklizma i 21 kilometar trčanja. Ja sam bila jedina žena koja je bila prijavljena. Nije se prijavila nijedna druga, ne znam zbog čega.

Pošto je uspešno završila trku, Aneta je postala državna prvakinja u poludistanci, odnosno half Ironman takmičenju.

– Trku sam završila za 5 sati i 42 minuta, a vremenski limit je bio sedam sati. Zadovoljna sam svojim rezultatom, pošto mi je ove sezone bio cilj samo da završim tako nešto, kako bih imala polaznu informaciju za sledeću sezonu. Videćemo kakav ću rezultat ostvariti naredne godine. Za sobom sam ostavila skoro polovinu prijavljenih takmičara, kojih je bilo pedesetak. Ili si spreman za tako nešto ili nisi. Veoma je teško naći neku liniju između.

Na ovom takmičenju učestvovale su još tri devojke, ali su se takmičile kao štafeta.

– Jedna od njih je plivala, druga trčala, a treća vozila bicikl. Deonicu koja je podrazumevala trčanje odradila je Dragana Baljević, takođe, Boranka.Ono što dobro zvuči je što su u Beogradu, gradu gde ima deset puta više ljudi koji se rekreativno bave triatlonom, ali i trčanjem, plivanjem, devojke iz Bora uzele medalje. To je, ipak, neki dokaz da ovde u odnosu na celu Srbiju, stvari dosta dobro funkcionišu u sportu.

Kako kaže, više joj odgovaraju duže distance, pa u skladu sa tim planira i sledeću sezonu.

– Ne znam kako će se stvari odvijati sledeće sezone, videćemo. Moje je da nastavim sa treningom, i fokusiram se na triatlone koji podrazumevaju duže distance. Oprobaću se u nekoj trci van naše zemlje, odnosno na nekom međunarodnom takmičenju. Najverovatnije ću odabrati dve poludistance ili dva half Ironman takmičenja i nekoliko olimpijskih triatlona. Pripreme za narednu sezonu počinju već početkom novembra.

Dve godine pre nego što je završila fakultet, tačnije 2007. Aneta u Boru otvara plivački klub „Olimpija“.

– Pre nego što sam završila faks, otvorila sam plivački klub „Olimpija“ i počela sam da radim sa decom takmičarsko plivanje. To se nastavilo do danas. Godišnje osvojimo stotinak medalja, od 60-70 do 100, što je veliki broj u odnosu na veličinu grada i uslove koje ova deca imaju. Ostali treneri i ja radimo na tome da se broj dece koja se bave sportom poveća. Nakon što sam diplomirala, zaposlila sam se u Sportskom centru gde radim i kao spasilac.

Nakon svoje prve triatlon trke, Aneta 2013. otvara i triatlon klub pod istim nazivom, „Olimpija“.

– Triatlon je još uvek nov i neistražen sport, pogotovo u malim mestima van Beograda. Par klubova u Beogradu i Vojvodini su vodeća. Nadam se da će kod nas biti još zainteresovanih. Razlika između plivanja i triatlona leži u tome što triatlonom mogu da počnu da se bave i deca starijeg uzrasta. Idealno je uključiti decu u školu triatlona sa 13-14 godina, dok bi sa 17 godina bilo idealno započeti sportsku karijeru. Za mlađu decu nije preporučljiv, zbog same težine trenažnog procesa. Sa druge strane, za plivanje je preporučljivo što ranije uključivanje u proces obuke, već sa četiri godine.

Da bi neko dostigao svoj maksimum u plivanju, mora da počne da se bavi time između 4. i 6. godine.

– To je neophodno kako bi se ispoštovali senzitivni periodi razvoja pojedinih motoričkih sposobnosti, koje su značajne za plivanje. Triatlon ne zahteva tako nešto. Najprostije rečeno, osoba koja ima 20, 30, pa i 40 godina, shodno svojim mogućnostima, može svakog momenta da počne da se bavi triatlonom. To je ono što mnogi ne znaju i po čemu se ovaj sport razlikuje od drugih.

Plivanje je u Boru popularno. Međutim, jedan od velikih problema je što bazeni rade samo devet meseci tokom godine.

– Od 2007. godine pričamo da taj problem postoji, ali niko nije po tom pitanju ništa uradio. Bazen bi morao da radi tokom cele godine da bi se održao kontinuitet treninga, kako u plivanju tako i u triatlonu. To su sportovi koji zahtevaju neko dugoročno planiranje za celu godinu i ako u nekom momentu nemamo osnovni uslov za rad, a to je bazen, onda to narušava sve ostalo.

Kako njeni rezultati ne bi trpeli, Aneta je prinuđena da neko vreme provede van Bora.

– Ja sam, konkretno, morala da odem na dve nedelje u Niš, a zatim na dve nedelje u Grčku, kako bih rešila taj problem nedostatka bazena. Međutim, u klubu su deca školskog uzrasta i to je kod njih zbog školskih obaveza neizvodljivo. Oni su time automatski unazađeni u odnosu na konkurenciju. I pored tog problema sa uslovima, već u toku prve godine rada, deca su osvajala medalje u plivanju. Nadam se da se dovoljno čuje za njih. Mi stalno javljamo borskim medijima njihove rezultate.

Ipak, ne može da kaže da su uslovi za sport u Boru loši.

– Kad bih rekla da su uslovi loši, možda bih pogrešila. Nisu loši, ali Bor je jedini grad u Srbiji koji ima pokriveni bazen, a koji ne radi tokom cele godine. To je najveći problem ova dva sporta. Pitanje svih ostalih sportova je donekle rešeno. Tako imamo balon halu za tenis, skejt park, novu streljanu. Veoma je teško postići rezultat bez osnovnih uslova. U Boru postoje dva plivačka kluba i jedini smo klubovi u Srbiji, koji rade u takvim uslovima, a nalaze se u sistemu takmičenja.

Bez obzira na sve, Aneta se nada da će se stanje popraviti.

– Opština sufinansira sve klubove u Boru, kao i plivački. Znači nam taj novac. Njime pokrijemo troškove kotizacija za takmičenje, prevoza, kako ne bi sve to deca plaćala sama. Za triatlon klub, takođe, očekujemo sufinansiranje tek naredne godine. Nadam se da će se stanje popraviti. To sve zavisi od finansija kojima raspolaže opština, budžeta… Ali, sve je to u drugom planu u odnosu na ove osnovne uslove koji su nam potrebni, a to je bazen tokom svih 12 meseci. Jer, ukoliko to nemamo, nikakav novac nam ne moze pomoci.

Uslovi za bavljenje triatlonom u Boru su za nijansu bolji u odnosu na plivanje.

– Ukoliko ne radi bazen, tu su trčanje i biciklizam. Ta tri sporta se smenjuju, pa je možda za nijansu lakše, ali da bi se došlo do vrhunskih rezultata neophodni su svi uslovi za trening.

Uprkos ustaljenom mišljenju, rekreativno bavljenje triatlonom ne zahteva mnogo novca.

– Konkretno, ukoliko se profesionalno bavite triatlonom, to je dosta skup sport. Ako se takmičite u elitnoj konkurenciji onda vam je potreban bolji bicikl. Oprema za trčanje i plivanje nije toliko skupa, kao oprema za biciklizam. Ukoliko je reč o ljudima koji se rekreativno time bave, to je pristupačno u suštini. Nije toliko skupo da ne bi moglo da se priušti. Oni koji bi hteli da počnu da se bave triatlonom mogu da me kontaktiraju i da se informišu o svemu.

Kada se sve sabere, Aneta je srećna što ima priliku da se bavi onim što voli.

– Bavim se time za šta sam se školovala i time što volim. Verovatno je mali broj ljudi koji imaju sreću da to tako bude. Što se mene lično tiče, veoma sam srećna zbog toga. Meni je ceo život posvećen tome. Ponekad po ceo dan provedem na bazenu i ostane mi jako malo vremena za bilo kakve druge aktivnosti. Dan mi je apsolutno ispunjen, ali vredi. Kao spasilac, nikada nisam imala nekih problema, osim sitnih neprijatnosti koje sa sobom nosi gužva na bazenima tokom leta.

Kako ističe, za profesionalno bavljenje triatlonom potrebno je da gajite veliku ljubav prema tom sportu.

– Naporno je ponekad. Triatlon je, kao sport, jedan od najtežih. Discipline kojima se ja bavim zahtevaju 20-30 sati treninga nedeljno što podrazumeva 4-5 sati treninga dnevno i jedan do dva dana, u deset dana, potpunog odmora. Jednom godišnje, 3-4 nedelje mogu da se apsolutno odmorim od triatlona. Morate to voleti da biste se time bavili. Ukoliko je to rekreativno i usmereno ka očuvanju zdravlja, što je i najbitnije, onda apsolutno prija i ne predstavlja neko opterećenje.

Iako je njen trener u Hrvatskoj, to ga ne sprečava da konstantno prati njen napredak.

– Moj napredak je ogroman, u odnosu na prošlu godinu. Olimpijski triatlon sam pre godinu dana završila za 3 sata i 15 minuta, a sada sam istu distancu savladala za 2 sata i 36 minuta. To je neki napredak u sve tri discipline, a odrazio se i pojedinačno, na plivanje, trčanje i biciklizam. Triatlon je jedan od retkih sportova u kome trener i sportista mogu da budu i na dva različita kontinenta. Putem interneta i različitih softvera, trener zadaje sportisti treninge, a on mu šalje povratne informacije na isti način. To je ono što je specifično u odnosu na druge sportove: ne zahteva stalno fizičko prisustvo trenera, a funkcioniše.

Uprkos tome što je ponekad umorna, nije razmišljala da odustane.

– Kada sam na trci, razmišljam samo da je što pre završim. To mi bude cilj. Nisam nikad pomišljala da odustanem. Triatlon je sport gde ne pobeđuje uvek fizička snaga, već mentalna. Veoma je naporno, ali ne postoji bolji osećaj od osećaja zadovoljstva, kada pobedite sami sebe. Ujedno, ovakvim načinom života postajete mnogo jača i izdržljivija osoba, i to vas prati u svim sferama života.