Alan Tošić

Alane, recite nam najpre nešto više o samom početku Vaše igračke karijere?

Košarkom sam počeo da se bavim od 7. razreda Osnovne škole, odnosno od svoje 13 godine života u Košarkaškom klubu Bor. Drugari iz ulice, koji su bili godinu dana stariji od mene, su me nagovorili da im se pridružim na treninzima. Neki od njih su Petrović Aleksandar Džimi, do skora uspešan košarkaš i Milivojević Bojan koji danas radi kao trener sa mlađim kategorijama.

Prvi trener mi je bio Ilija Paripović, kod kojeg sam trenirao nekih 4 meseca. Kasnije me je Vladica Stojanović, koji je vodio moju generaciju u tadašnjem KK Rudaru, po prelasku u KK Bor nagovorio da počnem da treniram sa mojom generacijom. On mi je bio trener naredne 3 godine. Kasnije su se treneri menjali, kratko sam trenirao kod Nakić Dušana i Bobana Zlatkovića Šefa, sve do prelaska u prvi tim koji je bio pod patronatom Želimira Gagića.

Da istaknem da je Nakić Dušan, dok sam ja bio prva godina srednje škole, na završni turnir za šampiona u Kraljevu vodio jako dobru generaciju 71′-72′. Poveo je mene sa njima i ja sam bio ubedljivo najmlađi učesnik tog završnog turnira. U drugoj godini srednje škole sam ušao u prvi tim, a već u trećoj sam bio među prvih 12 igrača. Najviše su za moju karijeru zaslužni Vladica Stojanović, zatim Nakić Dušan koji mi je dao šansu sa starijima i Boban Zlatković Šef sa kojim sam imao tu sreću da radim individualno. Kasnije, naravno i Želimir Gagić u prvom timu KK Bora.

Kako je došlo do odlaska u inostranstvo i kako je tamo tekla Vaša karijera?

Ceo projekat je počeo preko jednog menadžera iz Beograda. Po tadašnjim propisima nije moglo da se ode iz matičnog kluba ukoliko se sam klub ne složi sa time. Još dok sam igrao u juniorima Bora, nekoliko tadašnjih prvoligaša se interesovalo za mene, najuporniji je bio Spartak iz Subotice. Međutim, Želimir Gagić je imao tu politiku da jednostavno ne pušta igrače iz Bora. Ali, imao sam  tu „sreću“ da je Želimir Gagić tada odlazio iz Bora i nije više imao takav uticaj na politiku kluba.

Tada se pojavio taj menadžer, koji mi je predložio da najpre odem u neku od zemalja u okruženju, kako bi sa tada potrebnim međunarodnim iskustvom završio na Zapadu. Tako sam potpisao za BK Vidahim iz Vidina u Bugarskoj. Samo tri nedelje kasnije u Srbiji je počelo bombardovanje. Tamo smo svi mi igrači iz Srbije na utakmicama nosili majice sa metama, crne florove itd. Međutim, taj menadžer je tada pobegao iz Srbije za Južnu Afriku i prestao da se bavi tim zanimanjem, tako da je tadašnji plan o toj mojoj internacionalnoj karijeri propao.

Naredne sezone ostajem u Vidinu, nakon što je ekipa pojačana sa još dvojicom kvalitetnih igrača iz Srbije. Prelazim potom u CSKA iz Sofije gde sam proveo šest meseci. Bili su dosta nekorektni prema meni i ja odlučujem tada da napustim Sofiju. Otišao sam u prvoligaša Bosne i Hercegovine Hidrat Čelinac iz Banja Luke. Sa najmlađim timom u ligi BiH, iako nam niko nije davao takve šanse, završavamo na 5 mestu u šampionatu. Na žalost, hvali nam tada samo 1 poen za nastup u tadašnjem međunarodnom Kupu Rajmunda Saporte.

U međuvremenu u Bugarskoj se Vidahim iz Vidina rasformirao kao klub. Njega kupuje jedan privatnik a klub počinje novu eru sa imenom KK Vidin. Taj privatnik me nagovara da se vratim u Vidin. Doveden je naš trener i još nekoliko igrača iz Srbije i napravljena prava srpska kolonija u tom klubu. Završili smo sezonu na 4 mestu u šampionatu Bugarske. Objektivno nismo kao klub i po kvalitetu i po uticaju mogli više. Tada se već pojavio jaki Lukoil, a ispred nas su bili i najpopularniji bugarski timovi CSKA i Levski. Međutim, brzo se sve to raspalo i naredne sezone smo ostali samo nas dvojica od srpskih igrača u Vidinu.

Potom prelazim u Rumuniju i potpisujem za Arad. Tamo sam bio još dve godine. Međutim, već prve me zadesio veliki peh, nekoliko povreda, operacija. Zahvaljujući uspešnom lečenju kod dr Trokana u Rumuniji, naredne sezone se vraćam na parket, gde imam jako uspešnu sezonu. Tada za trenera u Aradu dolazi poznati Predrag Banjarević, trener koji je uspešno radio u Crvenoj Zvezdi i čovek koji je najzaslužniji za košarkaški razvoj Predraga Stojakovića. Iako sam tu video neku svoju šansu, moja kolena nisu ipak dugo izdržala, tako da sam ja odlučio da završim svoju igračku karijeru.

Možete li da napravite neku paralelu između onog vremena i sadašnjeg, što se tiče treninga i uslova za razvoj mladih igrača?

Prva i najveća razlika je u tome što se tada mnogo više radilo. Ja i Toni Paunović koji je takođe sada trener u Boru, smo trenirali nekih 7 sati dnevno. Pored rada sa trenerima u klubu, mnogo se radilo individualno. Ko je imao tu sreću da pored sebe ima i dobrog trenera još brže je napredovao. Ali se jako puno treniralo i radilo širom Srbije i cele tadašnje Jugoslavije. To pokušavam da prenesem današnjoj deci. Mislim da smo taj rad, tu želju i predanost izgubili. Tako su nas danas pretekli Španci, koji su jednostavno preslikali naš model rada. Nekada su sve lige bilo jako kvalitetne i pre svega u svim ligama su bili košarkaški „obučeni“ igrači. Danas to nije slučaj. Potrebno je i menjati neke odredbe i zakone koji koče razvoj našeg sporta i košarke.

Pored Srbije, nastupali ste u još 3 države. Možete li ih uporediti i što se tiče košarke, ali i samog života u tim državama?

Bosna je normalno najbliža nama, isti je mentalitet ljudi. Sportska razlika između Bugarske i Rumunije je u tome što su Bugari dosta fizički jači. Njihov nacionalni sport je dizanje tegova, pa se delimično to prenelo i na košarku, te su igrači tamo dosta fizički jaki. U obe države je slučaj da mnogi igrači rano završavaju karijere, i za mnoge od njih nema mesta nakon što završe fakultet i uđu u nekih 22, 23 godine života. Na žalost to se delimično dešava sada i kod nas. Pored toga što smo dugo „spavali“, naša škola i naša košarka, znanje koje imamo je daleko ispred njih.

Što se tiče samog života, Bosanci ili ti Bosanski Srbi pre svega su istog mentaliteta kao i mi. Dosta su druželjubivi i tu nema velikih razlika. Bugari su takođe jako slični nama, vidi se da pripadaju Slovenima. Nakon 50 godina tvrdog komunizma i svih problema koje je imala ta država, polako se oporavljaju. Dosta su druželjubiviji od Rumuna. Ali, Rumuni su jako vredan narod, osim u sportu. Rumunija je bez dileme najviše napredovala kao država od svih, i predstavlja zemlju iz koje sam još dosta ranije imao puno ponuda, ali nisam odlazio jer sam imao totalno neko loše i iskrivljeno mišljenje o toj zemlji.

Imao sam sreću da budem u Aradu, gradu koji je deo Banata. Taj deo Rumunije, gde su još i Temišvar i Kluž je izuzetno napredan. Tamo je bukvalno „Zapad“ u malom. Oni su kao nacija i država imali veliki pad, pali su na samo dno. Tada su stvari obrnuli u svoju korist, krenuli sa parolom „Rad i samo rad“ i danas su ubedljivo ispred svih nas u okruženju. Ipak treba pomenuti da se u Rumuniji vidi izrazito raslojavanje. Još uvek ima onih baš bogatih i onih baš siromašnih. Pre ulaska u Evropsku Uniju, u Bugarskoj se jako loše živelo, mislim da stvari ni danas nisu bitno pomerene na bolje.

Ima li nekog sistema koji bi naš sport i košarka u Boru mogli da kopiraju od Bugara i Rumuna?

Ima. Pre svega to što su oni omogućili lokalnim privatnicima da ulažu u klubove i sport. Ja sam igrao za klubove koji su bili organizovani kao deoničarska društva. Bukvalno se skupe lokalni biznismeni i naprave plan po kome ulože svoj novac po sezoni za svoj lokalni klub. Mi imamo u Boru četiri-pet izuzetno bogatih ljudi. Svi znamo ko su. Oni su svojim radom i snalažljivošću stekli kapital. Ali oni bukvalno ništa ne rade za ovaj grad. Ako i rade, ne rade sistematski. Ti ljudi bi trebalo da vode ovaj grad, pa i klubove. Siguran sam da bi mogli da se nađu načini da se sve to organizuje i da se njima stvori prostor da ulože svoj kapital u klubove u Boru. Tada bi svi bili zadovoljni. Treba prekinuti sa sujetom prema tim ljudima, a u istom momentu i njima prezentovati činjenicu da oni žive u Boru i da imaju tu moralnu i svaku drugu obavezu da pomognu razvoj sporta i samog života u Boru.

Sport i košarka u Boru su na jako niskim granama. Koji su prvi koraci da se stvari promene na bolje?

Pre svega da ovaj grad prepozna značaj sporta u današnjem vremenu. Žalosno što je tako, ali čini mi se da u Boru nikoga ne interesuje sport, što je jako pogrešno. Ono malo što se odvaja za sport, ponekad ide u pogrešnom pravcu. Tužno je da grad ne učestvuje značajnije u spašavanju FK Bor, a pritom bez ikakvog omalovažavanja, više pomaže FK Slatini. Opština je srce grada, tu sve kreće. Oni moraju da postave stvari na svoje mesto. Fraza „neka se ljudi u sportu slože“ predstavlja bacanje koske i prenošenje problema na sportiste, koji logično ne mogu da se dogovore. Dugo se pri Opštini za sport pitaju totalno nekopempetentni ljudi.

Koliko ste se pronašli u trenerskom poslu i koliko je teško u današnje vreme raditi sa decom?

Pokušavam da deci usadim tu ljubav prema sportu koju sam ja imao. Svaka energija uložena u sport, vratiće im se. Možda neće kroz košarku, ali će im se vratiti kroz sledeći posao. Završiće škole, postaće doktori, profesori itd. Ne mogu da garantujem svima da će postati košarkaši.

Jasno je i iz moje priče da je potrebno da se slože sve „kockice“. Ali, preko sporta će najbrže postati ljudi. Tu sam da pre svega od njih stvorim dobre ljude i da ih izvedem na pravi put. To je meni prvi i osnovni zadatak. Naravno doći će i do kašarkaškog znanja, ali je ova prva stvar ipak svima nama najvažnija.

Decu ne možete da slažete. Oni su veliki psiholozi. Osete deca, ko je iskren sa njima i ko želi da sa njima zaista iskreno i predano radi. Mislim da osećaju tu moju iskrenost i to je ono što me drži i dalje mi još veću želju za radom.

Godinama se u Boru nažalost ne igra Opštinska košarkaška liga. Koliko je to pogubno za košarku u Boru?

Ta liga je prekinuta zbog politizacije, zbog nakaradnih odluka nekih ljudi iz Sportskog centra. Žalosno je što je ta liga prekinuta. Ono što ću ja sigurno da pokušam po završetku ove sezone, da zajedno sa još nekim ljudima koji vode klubove u Boru napravim Opštinsku ligu koju bi za početak igrala samo deca. Pre svega bi to bila deca uzrasta do 5. razreda.

Žalosno je što je stala i liga koju su igrali seniori, jer je bila izuzetno lepo takmičenje. Ali ovo je po meni trenutno najbitnije, da vratimo pre svega ligu  za decu. Treba pokušati da prve godine sve to bude na dobrovoljnom nivou, bez ulaganja novca za suđenje, službena lica itd. Dok se ta liga vrati na noge, dok ta divna tradicija ponovo zaživi. Mogu da nađem još 4-5 trenera, da krenemo za početak od entuzijazma. Košarkaški Savez Bora je osnovan sa lepim idejama, sve to nije baš na žalost zaživelo u našem gradu kako treba, a opet zbog neke sujete. Ta liga je bogatstvo za decu. Tu bi se uključile i lokalne televizije, pratile bi te utakmice.

Dok većina ljudi ima želju da ode iz Bora, Vi ste se vratili. Šta je to što Vas motiviše da živite u ovom gradu?

Mislim da je ipak splet okolnosti. Iskreno, nije da ja nisam želeo da odem iz Bora. Jedan deo mene možda još uvek želi to. Normalno je da ukoliko ne uspem da se ostvarim u ovom gradu, imam porodicu, verovatno ću želeti da odem iz Bora. Imam neku „žicu“ u sebi, koja me motiviše da popravljam stvari i da ovde ostavim nešto iza sebe. Ovde je trenutno veliko rasulo, naročito u sportu. Najmanje za to su krivi ljudi iz sporta. Rad – nerad, znanje – neznanje. Svaki čovek sa idejama i željom pronašao bi mesto za sebe u Boru.

U Boru živite sa porodicom?

Da. Živim sa suprugom Aleksandrom, koja je zaposlena u Delta Generali osiguranju. Ponosan sam otac ćerke Petre koja je rođena 2002. godine i sina Predraga koji ima 3 meseca.

Vaša poruka roditeljima?

Ovo mi je treća grupa dece koju vodim. Održavam roditeljske sastanke, čisto da bi upoznao roditelje. Ja sam takođe roditelj i nešto što mi je „upalo“ u oči, a to je činjenica da roditelji ne dođu čak i da se upoznaju sa mnom, da vide ko sam ja, kakav sam, gde to njihovo dete trenira i boravi. Pre svega roditeljima poruka, dajte decu u sport. Naša deca nemaju gde drugo da borave, ako neće u sportu a gde će?

Fizički i psihički odgoj dece u sportu je izuzetno važan. Moramo ostvariti taj trougao. Škola-trening-porodica. Pedagozi u školi, roditelji, treneri. Da se deca kreću u tom trouglu, tu da steknu prijatelje, da nauče neke životno važne stvari i da kreiraju sistem vrednosti. Da ne „vise“ do jutra po kafićima, da njihovi roditelji ne strepe da li će deca ući u neke pogrešne stvari.

Jako mi se sviđa ideja direktora Osnovne škole „Branko Radičević“ u Boru, koji ima želju da napravi diskoteku u školi koja bi radila jednom nedeljno. Tu ne bi bilo alkohola, deca bi se provodila, a ta školska diskoteka bi radila u normalno vreme, uz pomoć nastavnika, tetkica i školskog policajca. Na žalost opet je tu problem sa zakonima, pa ne znam da li će ta ideja da zaživi. Uglavnom, roditelji moraju biti na oprezu, moraju biti u toku i osluškivati i druge gde se kreću njihova deca.

Koliko Vam se sviđa ideja o skupljanju svih poznatih Borana na jednom mestu, na sajtu Bormagazin.com?

Ideja je fenomenalna! Bogu hvala, mislim da od mene ima i dosta poznatijih. Ali drago mi je da sam tu, i ovu ideju vidim kao još jednu priliku da ovom gradu da dušu, koju dugo nema. Da naglasimo dobre stvari, da ljudi imaju priliku da čuju životna iskustva svih ljudi koji su uspeli. Da mlađe i starije generacije imaju priliku da vide sa kakvim su se sve problemima ti ljudi susretali i da iz toga mogu da izvuku pouke.

Koga predlažete  za intervju?

Iz Košarke sigurno Gojko Džaković. Posle njega Aleksandar Petrović. Iz fudbala bih izdvojio bez dileme Ivana Gvozdenovića a iz Rukometa Borka Đorđevića. Ako bih samo jednog morao da izvučem, eto to bi bio Gojko Džaković.

Lična Karta

Datum rođenja: 17. 09. 1974
Mesto rođenja: Prizren, Srbija
Igračka karijera: KK Bor (1990-1998), BK Vidahim Vidin (Bugarska, 1998-2000), CSKA Sofija (Bugarska, 2000), Hidrat Čelinac (Bosna i Hercegovina 2000-2001), Vidin (Bugarska, 2001-2003),West Petrom Arad (2003-2005)
Trenerska karijera: KK Boban Bor (2006-2008), KK Bor RTB (2008-)