Kako je izgledalo Vaše detinjstvo u Boru?
– Rođena sam 30. maja 1989. godine. Kao i svako dete provodila sam dane sa drugarima ispred zgrade igrajući lastiš ili fudbal, kad zafali golman. Bili su to lepi, sunčani i bezbrižni dani. Još su mi u sećanju porodični ručkovi kod deke i bake. Odrasla sam u centru grada preko puta Osnovne škole Sveti Sava, koju sam pohađala do svoje 8. godine, odnosno do II razreda.
Iako je kao dete pokazivala talenat za muziku, nije zamišljala da će se time baviti.
– Još kao veoma mala sam pokazivala sklonost ka muzici, tako da sam čak i u obdaništu imala nastupe kada su bile neke svečanosti. Međutim, tada nisam pomišljala da će violina i muzika postati moj svet.
Ipak, njen talenat nije prošao nezapaženo.
– Jednog dana učiteljica je na čas uvela par ljudi koji su hteli da provere ko od nas ima sklonosti ka umetnosti. Kako je rekla o čemu se radi, videla sam sebe kao glumicu na velikom platnu. Nakon što je odabrano nekoliko đaka, tražili su da svako od nas po nešto otpeva. Ja sam to jedva dočekala. Nekima su rekli da su veoma talentovani, da će biti balerine, nekima da će biti pevači. Meni nisu rekli ništa, samo su tražili moj broj telefona i ja sam tužna otišla kući. Provela sam ostatak dana plačući mami na ramenu. Već sutradan su se javili iz Škole za muzičke talente i tako je sve počelo.
Posle prvog razreda osnovne škole, upisuje Školu za muzičke talente u Ćupriji.
– Školu za talente sam upisala 1997. godine. Škola je, zapravo, specijalizovana samo za gudačke instrumente. Ponešto sam već znala o Stefanu Milenkoviću i njegovom virtuoznom sviranju violine, tako da je to, može se reći, uticalo na moj izbor instrumenta.
Kako je dalje teklo Vaše muzičko obrazovanje?
– Školu za talente sam završila 2007. godine. Program u toj školi je takav, da školovanje traje 10 godina, odnosno uključuje osnovnu i srednju školu. Potom sam upisala Fakultet Muzičke umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Marije Špengler. Osnovne i master studije završila sam 2012. godine, a trenutno privodim kraju specijalističke studije.
Kako izgleda školovanje za violinistu?
– Samo školovanje je dosta zahtevno i ozbiljno, ali pošto je u pitanju nešto za šta ste evidentno predodređeni, to vam ne pada teško, već sebe vidite u tome i shvatate to kao svoj put. Olakšavajuća okolnost je bila super ekipa prijatelja koju sam upoznala tokom školovanja, ali i to što je sama muzika nešto najlepše što postoji, barem po mom mišljenju.
Sa kojim ste sve orkestrima nastupali?
– Do sada sam svirala u dosta orkestara i gudačkih ansambala s tim što bih izdvojila Gudače Svetog Đorđa kao nešto posebno. To je orkestar u kom sam počela da sviram, odmah po upisu studija. U orkestru svira dosta mojih prijatelja sa kojima sam odrastala u Školi za muzičke talente. Sarađivali smo sa renomiranim solistima, dirigentima i kompozitorima, a orkestar je ostvario više od 1.600 koncertnih nastupa u zemlji i Evropi.
Od 2009. godine, Popović Materni svira u Beogradskoj filharmoniji (BGF).
– Prva audicija u BGF mi je bila veoma interesantna. Informaciju da je otvorena audicija za mesto prve violine, ali na određeno vreme, javio mi je blizak prijatelj koji je, takođe, izlazio na audiciju. S obzirom na to da je sviranje u Beogradskoj filharmoniji za mene bio cilj kome sam težila, otišla sam prilično rasterećena. Čak sam tog dana na audiciju došla sa koferima jer sam se spremala za put u Sarajevo. Odsvirala sam dosta dobro. Ipak, u sebi sam mislila da će momenat mog angažmana u BGF tek doći za par godina, jer se zahteva visok nivo muzičke interpretacije. U autobusu mi je zazvonio telefon: javljeno mi je da sam položila i da me čeka ugovor kada se vratim.
Nekoliko godina kasnije položila je audiciju za stalnog člana BGF.
– To iskustvo je bilo skroz drugačije. Za razliku od prvog puta, kada sam bila skroz rasterećena, ovog puta sam znala koliki je ulog u pitanju. Sve moje kolege očekivale su od mene maksimum, a samim tim je moja trema bila veća. Kandidat, najpre, zbog transparentnosti, svira iza paravana, tako da sam ja bila samo broj kao i drugi učesnici. Ipak, moje danonoćno vežbanje se isplatilo: dala sam svoj maksimum i te, 2013. godine, položila audiciju za stalnog člana na mestu prve violine.
Ko češće posećuje nastupe Beogradske filharmonije: mlađi ili stariji?
– Pre svega, svi koncerti BGF su popunjeni do poslednjeg mesta, s tim što je to, uglavnom, starija publika. Bilo bi lepše kada bi koncerte posećivala i mlađa populacija. Da bi se to izvelo moralo bi da se radi na promociji klasične muzike kao nečega što je značajno za kulturu jedne zemlje. Možda bi tako i mladi shvatili da ima i nešto lepše i drugačije od onoga što im se servira preko televizije.
Članovi BGF, među kojima je bila i Miljana Popović Materni, bili su krajem 2014. na turneji po SAD, prvoj u istoriji.
– Veoma sam ponosna i počastvovana što sam doživela da kao najmlađi član BGF otputujem na turneju po SAD. To je za mene veliko i nezaboravno iskustvo, kojim se ponosim. Sviranje po najvećim i najprestižnijim salama u Vašingtonu, Čikagu, Klivlendu i Njujorku mi je pokazalo kako izgledaju turneje svetskog profila. Bilo je veoma naporno, ali ujedno, bilo mi je i veliko zadovoljstvo.
Koji Vam je nastup, za sada, omiljen?
– Svi nastupi su mi veoma bitni, s tim što bih izdvojila koncert sa Beogradskom filharmonijom u koncertnoj dvorani „Karnegi hol“ u Njujorku. Kada smo stigli i ušli u dvoranu, bila sam šokirana veličinom i lepotom sale, a povlačenjem prvih tonova uvidela sam da je akustika magična. Tada sam shvatila da se upravo ostvario moj najveći san. Između ostalog, izdvojila bih interesantan događaj „100 violina“ u Beču, u „Koncert hausu“, na kome su nastupali violinisti iz celog sveta. Ja sam predstavljala mladog umetnika iz Srbije na tom novogodišnjem koncertu. Tada su sa nama nastupali i poznati duo, violinista Aleksej Igudsman i pijanista Hjung Ki Džo, pa smo oborili i Ginisov rekord u najvećem broju violinista koji su igrali i svirali istovremeno.
Iako na svojoj violini izvodi kompozicije klasične muzike, privatno, sluša i drugačiju vrstu muzike.
– Privatno volim da slušam pop, rok i džez muziku. Čak sam imala priliku da sviram i sarađujem sa muzičarima tog pravca kao što su Sting, Zdravko Čolić, Goran Bregović, Hari Mata Hari, Toni Cetinski, Aleksandra Kovač i mnogim drugima… Ipak, kada želim da se opustim slušam Baha i Betovena, koga obožavam.
Iako tokom dana ima veliki broj obaveza, uspeva da se izbori sa stresom.
– Moje obaveze se sastoje od proba, snimanja, nastupa… Trudim se da sve uskladim, ali često trčim sa jedne na drugu stranu, što ume da bude veoma iscrpljujuće. Ali, nekako nađem vremena i da se opustim i da treniram. Nastupi pred publikom su, sami po sebi, veoma stresni, ali činjenica da radim ono što volim dovodi do toga da stres brzo zaboravim. Nakon nastupa, ostaje samo zadovoljstvo zbog dobro odsviranog koncerta. Jednostavno, da bi čovek bio najbolji u onome čime se bavi, neophodno je da voli to što radi i da to nikada ne doživljava kao posao.
Do sada je osvojila mnogobrojne nagrade.
– Osvojila sam veliki broj prvih i specijalnih nagrada, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Posebno bih izdvojila to što sam dobila sertifikat sa konzervatorijuma iz Berna. Ipak, pored svih nagrada, počastvovana sam što sam sarađivala sa velikim svetskim imenima. Tu spadaju dirigenti: Zubin Mehta, Aleksandar Rahbari, Danijel Rajskin, Mladen Jagust; violinisti: Valeri Sokolov, Gordan Nikolić, Julijan Rahlin, Stefan Milenković, Roman Simović, Vadim Rjepin, Midori… Takođe, čast mi je što sam nastupala sa operskim pevačima Željkom Lučićem, Zoranom Todorovićem, Monserat Kabalje, ali i violončelistom Mišom Majskim, flautistom Emanuelom Paijem i mnogim drugim svetskim doajenima.
Koje ste sve zemlje i gradove obišli?
– Obišla sam sve zemlje Evrope, a, takođe sam imala i nastupe u katarskoj prestonici, Dohi. Francuska i Italija su, svakako, zemlje u kojima bih mogla da živim i radim, u kojima mogu da vidim sebe.
Miljana Popović Materni za sada živi na relaciji Beograd-Bor.
– Trenutno živim u Beogradu, sa suprugom, ali svaki slobodan trenutak koristim da posetim Bor i svoju porodicu koja je ovde. Imam dosta prijatelja u Boru i svaki put kada dođem obavezno se vidimo i „pretresemo“ sve životne teme. Grad se dosta promenio na bolje, dosta se izgradio. Svakako, nailazi period u kome će Bor povratiti primat industrijskog centra, barem se svi tome nadamo. Za sada živim na relaciji Beograd-Bor, ali svoj rodni grad nikada neću zaboraviti.
*Autor prve fotografije: Beogradska filharmonija / Marko Đoković