Milena Stanojević

Rođena je 19. Maja 1986. godine u Boru. Većinu svog života provela je u Boru, a poslednje četiri godine živi i trenira u Beogradu. Iza sebe ima mnogo medalja i uspeha. Nije imala dovoljno podrške odgovornih ljudi iz politike i sporta u Boru, ali je to ne ometa da kaže da voli svoj grad. Ima nas mnogo koji smo ponosni dosadašnjim rezultatima i uspesima naše Milene, ali smo uvereni da će nas ona još mnogo puta obradovati i u budućnosti.

Kako je došlo do odluke da počnete da trenirate karate?

Krenula sam da se bavim karateom od svoje 4. godine. Godinu dana pre toga je moj brat upisao. Kada su moji roditelji vodili mog brata na treninge, sa njima sam išla i ja. Tako sam jednog dana i sama počela da treniram. Takođe, kao i moj brat i ja sam bila u „fazonu“ gledanja filmova Brus Lija. Brat se u samom početku stidio mog prisustva, ali je u meni tinjala želja da pokažem kako se i ja mogu uspešno baviti ovim sportom. Još sa prvim oranž pojasom, dok sam bila jako mlada, napravila sam prvi veliki uspeh, postajući prvak Jugoslavije. Vremenom sam skrenula veću pažnju na sebe, ušla u reprezentaciju, počela da pravim zapažene rezultate. Nakon nekoliko državnih prvenstava, otišla sam na Svetski kup za decu u Mađarskoj 1997. godine. Na njemu se po prvi put za taj uzrast (11 godina) održavalo prvenstvo u borbama. Iako do tada nisam radila borbe, nakon samo nekoliko odrađenih treninga, otišli smo na taj kup i ja sam neočekivano osvojila 1 mesto.

Bilo je mnogo uspeha, raznoraznih titula…

Pored takvog rezultata i svih očekivanja da ću ja još tada postati sportista grada, gradski čelnici su tu nagradu dodeljivali drugima uz obrazloženje da sam još uvek mlada za takvo priznanje. Tih godina sam se pitala šta ja to sve trebam da uradim da bih dobila takvo priznanje. Ali nisam odustajala i kako sam odrastala, tako sam i ređala nove uspehe. Kroz pionirsku, kadetsku, juniorsku konkurenciju postajala sam prvak Istočne Srbije, Srbije, Jugoslavije… Više puta sam bila i prvak Balkana, Mediterana, nekoliko puta vicešampion takođe. Kasnije kada sam postala junior, otišla sam za Beograd. Nastavila sam sa uspesima na državnim prvenstvima. Imam i 2 medalje sa studenskom reprezentacijom. Zlato sa Univerzitetskom i jedno srebro. Bronza sa ekipnog Evropskog prvenstva. Prvi put sam ušla u reprezentaciju, od 1997. i tog Svetskog kupa za decu. Od tada sam standardni reprezentativac Jugoslavije, Srbije i Crne Gore i konačno Srbije.

Svi ovi uspesi nisu ništa naspram onoga što se ostvaruje u seniorskoj konkurenciji. Već 2-3 godine kako sam seniorka željna sam velikih uspeha. Tako sam prošle godine po prvi put u karijeri postala seniorski šampion države. Nadam se da ću u naredne 2-3 godine da ostvarim još veće rezultate i neke svoje lične želje.

Šta nam možete reći o svojim trenerima? Posebno sa osvrtom na Obrenka Petrovića, koji Vas je trenirao u Boru.

Pa o njima mogu da kažem sve najlepše. Prvenstveno za Obrenka Petrovića. Posle mojih roditelja majke Snežane i oca Vlade, on je najzaslužniji za sve moje dosadašnje rezultate i uspehe. On je čovek koji zaista vredi pohvale. Da nije bilo njega, verovatno ja ne bih prošla uspešno kroz sve izazove i teške momente u karijeri. U svakom pogledu se trudio da nas vaspitava. Sa ponosom ću uvek da ističem iz koga kluba potičem i sa ponosom ću uvek pričati o njemu.

Kada smo već kod ambicija, koji su to rezultati kojima stremite i šta Vas najpre očekuje od takmičenja?

Sve što radim u životu, radim sa nekom ambicijom. Imam i u karateu cilj do koga želim da stignem. Ne volim o tome da pričam, dok ne ostvarim sam rezultat na terenu. Ali, na osnovu dosadašnjih mojih rezultata i ove moje priče, možete da zaključite do kojeg cilja želim da stignem u karateu. Definitivno je jasno da je moja pažnja usmerena na Evropska i Svetska takmičenja.

Ove godine je Svetsko prvenstvo u Beogradu. Ne znam da li ću učestvovati na njemu, ali se još uvek nadam tome. Ne volim da razočaravam sama sebe i svoje ciljeve. Tako sam svakom treningu i svakom takmičenju posvećena maksimalno. Selektor vidi moj rad, a da li ću da završim u reprezentaciji, to zavisi od više faktora.

Čini se da u Boru nisu baš vrednovali Vaše uspehe i rezultate?

Medijski recimo mogu da budem zadovoljna. Nije meni to cilj da se ističem, ali sigurno da mi je zadovoljstvo ako ja mogu da dajem neki primer mladima. Imam izgrađen stav prema takvim ljudima, pre svega iz vlasti koji godinama nisu poštovali adekvatno moje uspehe. Svakom takmičaru uvek znači bilo koja sitnica od nagrade i priznanja. Ne osuđujem ih, ali je žalosno što su takvi ljudi na takvim pozicijama. Ja od mog grada ništa nisam dobila. Ni za jedan rezultat, nisam imala nikada podršku za odlazak na takmičenja. Moji roditelji su snosili sve troškove, naravno i klub koliko je mogao.

Ne treba posle da čudi kako se sve manji broj dece bavi sportom u Boru. Niko u Boru od sporta nije dobio ništa. Da je samo malo drugačiji odnos grada prema sportu, imali bi mnogo više dece u sportu, i mnogo više uspešnih sportista. Sećam se kada sam na državnim prvenstvima bila šampion, a neke moje suparnice su za treća mesta dobijale „brdo“ nagrada, priznanja i stipendija od svojih gradova. Uvek bi me pitale, „mi smo dobile to i to, a šta si tek ti dobila od svog grada za prvo mesto?“. Naravno ja bih samo pognula glavu, jer me je bilo sramota da kažem da nisam dobila ni reč „bravo“, a kamoli neki dinar od svog grada.

Eto jednom sam ipak proglašena sportistom godine, ali sam i za to priznanje dobila samo jednu diplomu. Da dodam da sam bila proglašena i na drugo mesto kao sportista Centralne Srbije.

Zbog tih nepravdi je mogo takmičara napustilo sport, ali drago mi je da sam ja uspela da sve to prebacim u dodatno samopouzdanje i pozitivan inat.

Koliko je teško bilo da se uopšte krene na neko takmičenje, a da niko ne stoji iza Vas?

Iskreno bilo je uvek jako teško. Pre svega psihički. U većim gradovima takmičari koji imaju podršku svojih gradova, se ne opterećuju takvim stvarima. Ali, verovatno je i to doprinelo da u meni proradi neki inat, koji je moj kvalitet i talenat dodatno isticao. Oni su samo fokusirani na treninge, bez razmišljanja o tim stvarima. Kada sam kasnije prešla u Beograd, to je već donelo drugu priču. Sve mi je plaćano i nemam više tu tešku obavezu, da tražim od mojih roditelja novac za takmičenja. Oni školuju mene i mog brata, i zaista ne bih mogla da im tražim da me i dalje u sportu podržavaju. Već sam bila dovoljno zrela i uspešna, da nađem klub koji će biti u situaciji da me podržava u tome. Tako da sam u Beogradu već 4 godine, kao član kluba Žandarmerija. Čovek koji je osnovao taj klub je bio meni selektor dok sam bila u mlađim kategorijama. On je mene još tada jako cenio i postavljao me je za kapitena ženske reprezentacije.

Do kada mislite da se bavite karateom?

Takmičarski dokle god mogu, ili dokle ne postignem rezultate kojima stremim. Ostaću u sportu sigurno i po završetku takmičarske karijere. Imam želju da budem nakon toga i trener. Da imam sopstveni klub i da i tu nastavim da uživam u karateu, odrastajući sa novim genaracijama dece. Da uporedo sa poslom kojim ću da se bavim, ostanem i u karateu uz veliko zadovoljstvo.

Iluzije o povratku legende Tanje Petrović u karate, srušene su već na prvom koraku, u meču sa Vama. Kako Vi gledate na taj događaj?

Tanja Petrović je u svakom pogledu pojam za karate. Radi se o najuspešnijoj takmičarki ikada sa ovih prostora. Želela je da mladim generacijama pokaže kako se uz veliku volju može postići rezultat i u 40-toj godini života. Uz podršku medija, odlučila se da pokuša da se povrati na teren i zabeleži još neki zapažen rezultat. Nastupila je na državnom kupu, i upravo u mojoj kategoriji, gde je baš mene dobila za protivnika u prvom kolu. Bilo mi je jako neprijatno da joj se suprotstavim u tom trenutku. Ona mi je bila podrška i uvek me je jako cenila. Trudila sam se da je porazim na najbezbolniji mogući način, uz najmanju razliku. Žao mi je što sam joj pokvarila san o povratku i po meni šteta je što se uopšte odlučila na taj korak. Ja sam samo odradila meč i nisam htela da iskoristim tu pobedu da uzdižem sebe na njenom imenu.

Da li bi ste se kojim slučajem vratili u Bor?

Ja radije nikada ne bih ni odlazila iz Bora. Sigurno ne zbog već pomenutih ljudi koji nisu cenili moje rezultate, već zbog duha koja sam razvila ovde, prijatelja. Bor doživljavam kao svoj grad i volim ga. Smatram da je pored svih aktuelnih problema, ipak jako lep grad, koji Svetu može da pokaže dosta toga. Ima jako kvalitetnih ljudi. Priroda je prelepa a grad je jako miran za razliku od Beograda. Nikad se ne zna. Možda eventualno ako me neke stvari budu vukle ka Boru, takav se povratak i ostvari. Uglavnom me ljudi ipak vide u nekom većem svetlu, ali ću u svakom slučaju dolaziti u Bor zbog mojih roditelja.

Šta kažu ljudi koji Vas tek upoznaju, pre svega muškarci, s obzirom da se bavite sportom kao što je karate, kakve su reakcije?

Uglavnom im to bude jako zanimljivo. Niko to i ne nasluti u početku, jer privatno ne odajem takav utisak. Ne izgledam ratoborno, pretarano izdržljivo, ali se i trudim da privatno odajem potpuno drugačiji utisak. Ne mislim da ako se neko bavi takvim sportom, dobija etiketu „muškobanjastog“. Neko ko želi da sebe održi ženstvenom, nežnom u svakom obliku to i može van terena uspešno.

Kako usklađujete svoje vreme i aktivnosti?

Realno, dok sam bila mlađa imala sam jako malo slobodnog vremena. Pored škole i karatea, uporedo sam išla i u muzičku i u školu plesa. U plesu sam takođe postigla neke rezultate, osvojila neke medalje. Zanimljivo je da sam plesala sa Ivanom Rašićem, jednim od poznatih Borana na BorMagazinu. Tokom Osnovne škole nisam imala ni malo vremena za druženje sa vršnjacima. Kasnije je tokom srednje bilo nešto više vremena. Šta tek reći o prelasku na Fakultet. Svi su mislili da u Beogradu neću izdržati odlaske na suprotni deo grada i studiranje zajedno sa sportom i treninzima. Ali ja sam mislim jedina koja je Fakultet završila u roku, uporedo sa treniranjem, nastupima i titulama prvaka i medaljama na državnim prvenstvima.

Privatno, ima li nekih većih planova na pomaku? Posao, porodica?

Do sada mi se sve odvija onako kako i sama planiram, i nema bitnijih skretanja sa tog puta. Smatram da još uvek imam vremena za takve odluke kao što je eventualno brak. Toga za sada nema na pomolu, mada kako kažu to se i ne može tačno planirati. Ipak, želja mi je da u narednih 2-3 godine ostvarim rezultate koje sam zacrtala u karateu, a potom sa zaposlenjem „uplovim“ u te neke mirnije vode, pa budem spremna i za takve izazove, za brak, porodicu..

Trenutno je situacija u Borskom sportu jož teža nego u periodu dok ste Vi bili u Boru. Koja je poruka koju bi mogli da pošaljete mladima i sportistima ovog grada?

Poručujem mladima u Boru da treniraju neki sport. Ne mora to da bude karate, već bilo koji sport. Sport će da ih oplemeni u svakom pogledu. Ja znam da nisam loša osoba i da u sebi ne držim išta loše. Treba da budu uporni. Da sami sebi budu najveća podrška. Da veruju u to što rade i da ne odustaju. Ne, naravno glavom kroz zid, ali moraju da znaju i da u teškim uslovima se pronađe neko svetlo na kraju tunela, ako su uporni i željni da uspeju. Mene je moj sport kroz život vodio. Ono što sport istrenira čoveka, život će teže. Intenzitet padova i uspona u sportu je mnogo brži. Iz tog razloga osoba postaje puno zrelija, stabilnija i odlučnija u životu. Sport i sva dešavanja u njemu, dodatno Vas ojača u životu kao ličnost.

Koliko Vam se dopada ideja o skupljanju svih poznatih Borana na jednom mestu, na sajtu BorMagazin.com?

Ideja je jako lepa. Podržavam svaki lep projekat vezan za naš grad i za naše ljude. Čestitam na njoj i pozdravljam sve novinare i urednika sajta. Želim da pozdravim i sve ljude koji će se naći u magazinu.

————–

Obrenko Petrović o Mileni Stanojević

Milena – kao osoba

Milenu znam od njene 6. godine, kada je došla sa roditeljima i upisala se u Karate klub. Na treninzima je bila među najboljima. Mirna, tiha, skoncentrisana, vredna, što su bile dobre predispozicije i dobar znak da jednog dana postane, pre svega dobar čovek, a naravno i vrhunski sportista. Sport i dugogodišnje druzenje je učinilo svoje, tako da je Milena danas osoba sa najlepšim ljudskim osobinama. Prijatna za druženje, uporna pri rešavanju svih zadataka, snalažljiva u svim situacijama, fakultetski obrazovana, vitka, lepog izgleda.

Milena – karate karijera

Prošla je kroz sve selekcije. Sigurno najškolovaniji karatista kluba, jer je prošla kroz sve klubske i savezne škole i seminare za karate. Medalje sa svih nivoa, u katama i borbama, pojedinačno i ekipno. Jedna od retkih koja se takmiči u svim kategorijama. Savezni selektori su govorili da se opredeli za jednu disciplinu., ali njen talenat i upornost su dokazali da teorija u njenom slučaju ne važi. Sa takmičenja gde je nastupala i u maksimalnom broju kategorija, a to je bilo četiri, vraćala se kući sa svih 4 zlatnih medalja.

Bila je član ekipe ( u kojoj je nastupala sa Branislavom Stojanović i Danijelom Petrović), koja je postigla nešto sigurno jedinstveno u istoriji tadašnjeg Jugoslovenskog karate sporta. Na Kupu države za juniorke osvojila je istog dana i kup u katama i kup u borbama. To je samo bio jedan od odgovora selektorima da se u pojedinačnim slučajevima može sve.

Za 18 godina bavljenja karate sportom: reprezentativka, osvajač najsvetlijih medalja na Saveznim, Balkanskim, Međunarodnim, Mediteranskim, Evropskim i Svetskim Kupovima i Prvenstvima. To je rezultat upornosti, odricanja, poverenja i ljubavi prema, roditeljima, sportu, treninzima i treneru.

Posebno mi je drago što je Milena od svih sportova izabrala baš karate. Trenirali smo i po 6 sati dnevno, a sticao se utisak da je za nju ispunjenje i nemogućih zadataka moguće. Voleo bih kada bi se u Karate klubu Bor pojavila bar još jedna “Milena“ i da joj Milena bude trener, kako bi doživela istu radost kao i ja uz nju svih ovih godina. Ona to zaslužuje.

————–

Milena Stanojević – Lična Karta

Datum rođenja: 19. 05. 1986
Mesto rođenja: Bor, Srbija
Klupska karijera: KK Bor (1990-2006), Žandarmerija Beograd (2006-)
Reprezentacija: Pionirska, Kadetska, Juniorska YU-SCG-SRB (1997-2008), Seniorska reprezentacija Srbije (2008-)