Jovana Stanojević

Rođena je u Boru, gde je i živela do svoje 12. godine. Pohađala je osnovnu školu „3.oktobar“, i nešto nakon upisa 6.razreda, tačnije novembra 1999. godine, seli se u Moskvu. Po završetku srednje škole, gimnazije – jezički smer, upisuje Moskovski Državni Medicinsko-Stomatološki Univerzitet, Stomatološki fakultet. Dobre 3-4 godine pre toga bila je ubeđena da će završiti na Farmaceutskom fakultetu, ali je konačna odluka ipak bila stomatologija. Studije je završila u roku  juna 2009.

Ipak spremaš neki ispit ?

Nemam više ispitne rokove, ovo je bio samo jedan ispit u okviru specijalizacije, ostaje mi još jedan sledeće godine i to je to. Sa mojim ispitima i osnovnim studijama je gotovo. Trenutno sam na specijalizaciji, prva godina ortodoncije.

Konačna odluka je bio stomatološki fakultet. Da li je neko uticao na to?

Oko upisa fakulteta najveću ulogu su odigrali moji roditelji. Pošto nisam imala neko posebno interesovanje ili nešto čime bih konkretno volela u životu da se bavim, prepustila sam se njihovim savetima i ubeđenju i rekla bih da nisam pogrešila. Sviđa mi se sam posao i profesija, a ispunila sam i želju svoga dede, da kao najstarija unuka obučem beli mantil i ponesem svoje DR.

Kako si se osećala kada si shvatila da ćeš otići u veliki grad, dosta većem nego što je Bor?

Iako se sve to izdešavalo pre skoro 11 godina i ma koliko čudno zvučalo, jako dobro se sećam tog perioda. Neverovatno sam srećna bila zbog same činjenice da ću posetiti Moskvu i svojim očima videti i doživeti sve ono što sam slušala iz priča, videla na fotografijama, u knjigama, na tv-u. Sam odlazak je povezan sa radnim odnosom moje mame, pa smo porodično i prešli ovde da živimo. Doduše, bilo je reči da će to biti privremeno, na 4 godine, a kao što vidiš poprilično se odužilo.

I? Da li je kao na TV-u? Čuvene zime i ispijanje vodke.

Ruska zima jako je hladna, sa puno snega. Najniži minus koji sam doživela je bio -32, kada ti se trepavice na hladnoći lepe, brada beli. A Rusi bez vodke? Nikako. Piju i muškarci i žene, a da se pritom ne zna ko više.

Napokon Moskva. Život ti se menja, pa i navike. Šta je bilo najupečatljivije za tebe?

Aerodrom, put do stana, ulice, zgrade – sve je bilo tako neverovatno veliko, ogromno, pomalo zastrašujuće; ni u čemu nije podsećalo Bor, Beograd, Srbiju. Stan na 12. spratu, ljudi koji oko tebe pričaju na drugom jeziku, a ti ama baš ništa ne razumeš, drugačija lica ljudi – sve je to bilo novo za mene, neobično i naravno interesantno.

Kako je proteklo učenje jezika?

Ruski sam počela da učim na privatnim časovima i to počevši od bukvara, bez šale. Jako mi je naporno i teško u početku bilo, pogotovu što sam nekako morala da pratim nastavu. Jezik sam brzo i dobro savladala, pa je samim tim i sve lakše bilo.

Kako izgleda tvoj dan?

Obaveze na fakultetu imam maltene svakodnevno. Ili sam prva smena, ili druga, u zavisnosti od toga su mi različite aktivnosti. Mada, kada se prolepša vreme sve se svodi na isto: čim se završi sa pacijentima na faksu, sa koleginicom dođemo do centra grada, uzmemo kafu u Starbucks-u i pravac šetnja! Gomila parkova i svakojakih interesantnih kutaka su locirani upravo u centru, uglavnom smo tu negde. Često odemo do bioskopa, svratimo negde na ručak ili onako u duhu cura udarimo ‘’špartanje’’ po buticima.

Sve ima svoju dobru i lošu stranu, da li te tu nešto nervira?

Šta me nervira? Ogromne, neverovatno velike distance, šta god da ti zatreba i gde god treba da odeš, izgubiš pola dana dok stigneš do tog mesta, obaviš to i dok se vratiš! Jako je veliki grad i veoma naporan ume da bude, pogotovu kada ti je život u njemu svakodnevnica. A i naravno, zima bi mogla koji mesec kraće da traje.

A ona lepša strana je…

Prvenstveno to što je ovo prava metropola od grada u kojoj možes da nađes, vidiš, kupiš, posetiš sve shodno svojim interesovanjima. Grad u kome se svakodnevno održavaju razne manifestacije, u kome se non-stop nešto dešava i nikada ti ne može biti dosadno ukoliko sam to ne poželis. Rusi kao narod su generalno jako kulturni, poslušni građani, dobronamerni prema strancima.

Završila si fakultet, imaš li neke planove za budućnost?

Što se budućnosti tiče, poprilično sam nesigurna kako će se odvijati. Aktuelni problem koji imam je da Srbija ne priznaje diplomu mog ruskog fakulteta i da je potrebna nostrifikacija, što znači dodatno polaganje ispita i drugih svakojakih peripetija. O priznavanju specijalizacije neću ni da govorim. Načula sam da se radi na sporazumu između Srbije i Rusije oko priznavanja fakulteta, ali je neizvesno kada će sam zakon stupiti na snagu. Iz tog razloga se trudim da za sada ne opterećujem sebe time jer sam u obavezi minimum još godinu dana ovde da budem. S druge strane, moj fakultet je priznat u pojedinim državama Evrope, pa mi se čak negde javljaju želje i ideje da okušam sebe u stomatologiji van Rusije i Srbije, no ko to zna. Želja je tu, a da li će biti i mogućnosti, vreme će pokazati.

Mi slavimo ovih dana 1.maj, a Rusi?

Oni slave Dan pobede 9.maja sa održavanjem vojne parade na samom Crvenom trgu. Svi Moskovljani će izaći u šetnju ili otici na svoje vikendice u podmoskovlju. Prethodnih godina smo praktikovali u ovo vreme da odemo do Sankt-Peterburga ili Lenjingrada kako naši ljudi vole da ga i dan danas nazivaju. Međutim, pošto smo uspeli sva moguća kulturno-istorijska mesta tog prelepog grada da obiđemo i vidimo, sad čekamo da nam se nova želja za ponovnim odlaskom pojavi.

Nedostaje li ti Bor?

Nedostaju mi drugari, prijatelji i rodbina, kao i svih ovih 11 godina, Srbija kao Srbija. Jako je puno vremena prošlo,a nostalgija ipak čini svoje. Uglavnom dva puta godišnje dođem, čim ugrabim slobodno vreme na faksu. Dam sebi oduška, odmorim se, obiđem sve, a onda sa punim baterijama nastavljam ovde.

Da li bi se vratila nekad ovde?

Iz ove perspektive, posle jedanaest godina života u Moskvi, ne bih se vratila u Bor. Beograd je u poređenju sa Moskvom jako mali po svim pitanjima, ali ga ja volim i ipak je glavni grad naše Srbije. Naravno, niko od nas ne zna šta mu nosi dan a šta noć, ali sada govorimo o našim željama, a moja nikako nije vezana za Bor. Jako mi je krivo što moram tako da kažem , ali je istina. Cela situacija u zemlji me nimalo ne raduje i ne uliva veliki optimizam. Kao i svi željno iščekujem neke reforme i promene na bolje, jer mislim da je došlo do same granice i da je krajnje vreme nešto da se preduzme. Moskva je postala moj drugi dom, mesto gde sam provela pola svog života, donela par najbitnijih odluka u svom dosadašnjem životu, videla mnogo toga, čula i naučila jako puno, upoznala ovaj narod, njihovu tradiciju i kulturu, savršeno savladala ruski jezik , stekla drugarstva i poznanstva za ceo život.

Već 11 godina si u Moskvi, verovatno imaš dosta doživljaja ili stečenih iskustava. Možeš li podeliti neko sa nama?

Pa po našem dolasku u Moskvu nikoga od naših ljudi iz Srbije poznavali nismo i bukvalno drugog dana pridveče neko nam je zazvonio na vrata. Mi u čudu! Ko bi to uopšte mogao biti, pogotovo što je već bilo negde 20-21h? Verovali ili ne, ti ljudi su čuli da su se neki novi Srbi u zgradi doselili i onu su rešili istog trenutka da dođu i upoznaju nas. Ne mogu da opišem koliko nas je taj njihov gest tada dirnuo i prijatno iznenadio. Nama je to zaista puno značilo.

Sa njihovom ćerkom sam godinu dana bila u istom razredu nakon čega su se oni vratili u Beograd, ali do dan danas sam sa njom u kontaktu i baš planiramo susret kroz par dana.

Ili recimo još jedan događaj, čak pomalo i smešan. Isto ta zima, decembar mesec,ujutru smo sestra i ja išle u školu. Napolju je bilo oko -15 ako ne i više i uočismo devojku ispred zgrade u kupaćem kostimu i sa lavorom vode. Na naše još veće zaprepašćenje počela je da se poliva tom vodom a da nije ni trepnula od hladnoće, a nas dve do očiju umotane šalom, sa 2 kape i jedno 5 pari rukavica. Čuda velikoga za nas!

Znači, prvi prijatelj ti je bila Beograđanka. Kasnije su sigurno nastala nova mnogobrojna prijateljstva?

Društvo mi je bilo jako raznoliko i šareno. Pored Rusa bilo je dece i iz Srbije, Gvatemale, Kube, Madagaskara, Zimbabvea, Kambodže, Kine…sa mnogima od njih smo i danas ostali u kontaktu,kao i sa drugarima iz osnovne škole iz Srbije.

Podeli sa nama neko sećanje iz dana kada si bila ovde. Postoji li neka tebi posebna lokacija u Boru?

Par meseci pre nego što je uopšte bila priča vezana za odlazak u Moskvu, sa drugaricom smo po nekoj knjizi računale šta smo bile u prošlim životima. Epa, ja sam živela na prostorima Rusije, pila vodku i bila muškog roda. Zar nije igra sudbine?

Nemam nikakvo određeno mesto u Boru koje specijalno volim da posećujem. Bor , grad kao celina, je mesto u koje volim da dođem.

Borana ima na svim kontinentima, poznaješ li neke u Moskvi?

Ima Borana, i to za divno čudo. Čak, sticajem neverovatnih okolnosti, baš na mom fakultetu se našla devojka koja je par godina starija od mene i još par ljudi koji su nam komšije ili rod mojim prijateljima.

Šta misliš o našem sajtu BorMagazin.com?

Projekat je super i interesantan, zaista tako mislim i podržavam bilo kakvu pozitivnu akciju. Baš sam danas odgledala i emisiju RTS-a gde je Miloš bio gost. Super ste i samo napred, naćiće se ljudi kojima je to interesantno i postepeno će se njihov broj povećavati. Meni je skroz ludo i baš jedva čekam da vidim krajnji rezultat.

Jovana nas je puno pozdravila i otišla da spakuje kofere. Dolazi u Srbiju na par dana.